Ш V A '

svaku situaciju, pokazavši veliku sigurnost u oduzirnanju i odbijanju... Posle 25 itiinuta
n a v a l a Jugoslovena se vise nije slagala. Napadala je bez plana, bez sistema.”
XIV
Ta nedelja 27. jula 1930. u Beogradu ni slučajno nije bila kao i svaka druga. Tog
dana u dalekom Montevideu novi sportski junaci nacije, fudbaleri, igrali su polufinalnu
utakmicu Svetskog prvenstva i sve je bilo u znaku tog dogadaja. Preko dana su se odvijale
uobičajene aktivnosti, ljudi su pre podne išli u crkvu, šetali Kalemegdanom, kupali
se na Savi, ručali u bašti nelce od brojnih kafana i sve je izgledalo „као i obično, ali
nije bilo obično”... Gotovo u svakom razgovoru pričalo se o fudbalu a najčešće pitanje
bilo je: „Šta li се noćas uraditi nasi?" Nadanja su bila neizmerno velika. U redakcijama
„Politike” „Vremena” i „Pravde” bilo je vanredno stanje, za uveče su odredene udarne
dežurne ekipe koje će obraditi izveštaje iz Montevidea i obaveštavati javnost jer se
predvidalo da će se ispred sedišta redakcija stvoriti veliki redovi nestrpljivih i znatiželjnih
ljubitelja fudbala. Telefoni su počeli da zvone još od podneva, navijači su svašta
pitali, ali uglavnom „kad de se znati rezultat?". Novinari su već bili umorni od ponavljanja
istog odgovora: „oko ponodi”. Radio Beograd je ponavljao da će prekinuti redovan
program i obavestiti slušaoce o rezultatu u Montevideu dm stigne vest... Vladala je
atmosfera velikog očekivanja, zemlja je - prvi put zbog fudbala - bila na nogama.
Gazda Rade je bio prividno miran. Sa ženom je otišao do crkve Svetog Marka,
potom je sa gospodinom Laletom popio prepodnevnu kafu. Lale je s pažnjom dtao
tekst na prvoj strani „Politike” o zavođenju diktature u Nemačkoj. Potom je prodtao
nekrolog Marku Trifkoviću, bivšem predsedniku vlade. Zatim mu je pažnju privukla
vest o posledicama katastrofalnog zemljetrosa u južnoj Italiji od pre nekoliko
dana: milion ljudi ostalo je bez krova. Broj žrtava nije još bio objavljen, po nekim
procenama bilo je i do 15.000 mrtvih. Akako nevolja retko kad dolazi sama, severnu
Italiju zahvatilo je orkansko nevreme. Gazda Radeta je, po navici, vise zanimao drugi
deo novina. U „Politici” je našao vest koja je zasluživala komentar:
„Pogledajte, molim vas... U Pančevu sarač Petar Klajn i njegova žena Katarina
imaju 16-oro dece! Ne šestoro, nego šesnaestoro... Venčalisuse 1896, njemu je 61
a njoj 55. Prvo su dobili bliznakinje Olgu i Katicu koje danas imaju 33 godine, a
potom su na svet došli Emilija, Petar, Pavle, Elizabeta, Margareta, Vili, Marica, Jelena,
Sofija, Robert, Fridrih, Rudolf, Beli i Edvin. Edvinu je tek osam godina. Svi su išli u
školu, stariji završili zanate... Svaka im cast, popraviše nam prosek. Ja, nažalost,
nemam dece, ali sinovica Milica je kao naša. Imate li vi dece, gospodine Lale?”
„Imam, dve kćeri koje su ostale sa majkom u Francuskoj. Zive na jednom
imanju pored Pariza.”
„Vidate li ih?”
„Da, ali ne baš redovno, jednom ili dvaput godišnje. Očekujem da dodu u Beograd,
možda već idućeg meseca. Moj a bivša žena, sa kojom sam ostao u dobrim
odnosima, obećala je da će ih dovesti u Beograd... Dok smo bili u braku, nisam
mogao da je nateram da dode ovamo, a sad se najavljuje zajedno sa ćerkama.
Dovešću ih kod vas na ručak, da se uvere kako se dobro jede u običnoj srpskoj kafani.
Da vide kako može dobro da se jede i bez livrejisane posluge, skupocenog escajga i
protokola koji tamo prati svaki obrok.”
„Biće mi čast... Nego, to što mi pričate upućuje da vam je žena iz neke bogate
familije?”
„I vise od toga, imaju plemićku titulu, veliko porodično imanje i razvijen
porodični posao sa čuvenim vinom...”
„Kako ste se upoznali?”
„Duga je to istorija, tipična ’love story’. Upoznali smo se na studijama, ja sam
bio stipendist francuske vlade na istoriji, ona je studirala ekonomiju. Zaljubili smo
se i ubrzo venčali, ali posle nekoliko godina shvatio sam da to nije moj svet. Nije
bilo ni svađa ni problema, čak me je i njena familija dobro prihvatila iako nisam bio
iz njihovog aristokratskog sveta. Jednostavno, razišli smo se ideološki. Ja sam pomalo
socijalista i nisam se prijatno osećao okružen luksuzom svake vrste. Madlen me je
razumela, rastali smo se prijateljski i čak ostali u poslovnim vezama jer obavljam
neke poslove za firmu njenog oca.”
„Možda se pomirite, pre svega zbog dece...”
„Možda, ako bude htela ovde da živi”, uzvrati g. Lale, ne bez nade.
Brice nije bilo a Radeta je baš zanimalo da li je otišao u Zemun da leti aeroplanom.
Kapetan Đokić i gospodin Ružić nisu ni najavili dolazak, čekali su utakmicu
pa da se u utorak i sredu, onako natenane, raspredu sve fudbalske i ostale teme.
Oko ručka banu Mile Brica, na lieu mu se video zadovoljan osmeh:
„Rade, leteo sam tim jeroplanom, čudo jedno... Beograd kao na dlanu, vidiš
gde se Sava uliva u Dunav, vidi se sve do Pančeva... Jes’ da košta, ali i vredi... Daj
nešto da čalabrcnem pa odoh na utakmicu. ’Oćeš sa mnom?”
„Da znaš da bih mogao, da skratim vreme... Bio sam juče, ti Austrij and ništa
nisu pokazali, ali lep je dan a i ne znam šta ću sa sobom od nervoze”, pristade Rade.
Utakmica na igralištu „Jugoslavije” privukla je 3000 ljudi, što je još jedan dokaz
daje fudbal tih dana bio veoma popularan. Na tribinama se vise diskutovalo o tome
šta će „veceras biti u Montevideu" nego o samoj utakmici koju je „Jugoslavija” dobila
sa 5-4. Vodila je sa 4-0, ali je dozvolila Viner sport klubu da smanji na 4-3 da bi na
kraju bilo 5-4, uz veoma slabo sudenje Bore Mihajlovića, koji je Austrijancima doz-
1 9 2 TAKMIČENJE
TAKM1ČENJE
193