Ш V A '

nauka bio je mali. Jedini pogodan teren bio je u centru grada, tamo gde je kasnije
nikla zgrada Državne lutrije, ali bio je zauzet od strane gimnastičara. Jedini izlaz bio
je dogovor sa gimnastičarima da fudbaleri koriste teren u slobodnim terminima ali
ubrzo su nastali problemi i Stevan Stefanović je tada došao na ideju da osnuje samostalni
fudbalski klub.
Znači, 1902?
- Ne, zahvat je bio isuviše veliki i u tom trenutku nerealan, ali Stefanović je
postigao da se u okviru „Sokola” osnuje loptačka sekcija i to je bila preteča prvog
fudbalskog kluba. Do toga je došlo 1903. kada su se po završetku studija u Beograd
vratili Stevan Stefanović, Vlada Krstić, Milan Bajić, Slobodan Boba Marković, Dimitrije
Mita Đorđević-Piperski, Dimitrije Mita Stamenković, Dragi Milišić, Milorad
Milosavljević, Nikola Spasić mlađi, Skobla... Odlučili su da odloptačke sekcije naprave
fudbalski klub a da bi izbegli silnu administraciju i razne dozvole dosetili su
se da ostave ime „Soko” i tako izbegnu komplikovane procedure onog vremena.
Gde je igrao „Soko” i kakva je bila situacija sa terenima?
- To je bio veliki problem... Prvi teren „Sokola” bio je u Bari Veneciji, ali se
koristio jako kratko, samo preko leta, jer je s proleća i jeseni bio pod vodom od nadošle
Save. A preko leta su napast bili komarci... Problem je rešen tek kasnije kada
je u Košutnjaku, nedaleko od železničke stanice, skoro usred šume, izgrađen mali,
ali pravi fudbalski stadion. Jedini problem bila je udaljenost od grada.
Ko je obučavao igrače, da li je bilo trenera?
- Treneri su bili sami igrad koji su aktivno igrali u Švajcarskoj i mogli su svima
u Beogradu puno toga da pokažu. Trener u današnjem smislu te red nije postojao,
ali ubrzo su se javili „rukovodioci” ekipa koji su obavljali vise funkcija.
Koji su bili najveći problemi?
-Jedan od najvedh je bilo pitanje golmana! Naime, niko nije hteo da stane
na gol jer se smatralo da je uloga golmana pasivna. Svi su hteli da igraju, da tree za
loptom. Zato sam se ja odludo da obučem golmanski dres. Prestao sam da igram
1920, sa 42 godine. „Soko” je ubrzo imao prvi podmladak u zemlji iz koga su kasnije
izrasli mnogi dobri igrad i budud fudbalski radnici.
Vi ste lično učestvovali u osnivanju mnogih klubova?
- Da, 1903, po povratku sa studija iz Nemačke gde sam igrao za jedan poljski
klub koji se zvao „Visla”, premešten sam u Kragujevac i postavljen za nastavnika u
Vojno-zanatskoj školi. Odmah sam počeo rad na osnivanju kluba „Sumadije” koja
je nastala samo mesec dana posle „Sokola”, tačno 14. septembra 1903. Kako nije bilo
golmana, stao sam na gol i dobio nadimak„Čika Dača” iako sam imao samo 24 godine.
Zanimljivo je da „Soko” i „Sumadija” dugo nisu znali jedan za drugog, a kada
se saznalo da postoje dva fudbalska kluba ubrzo je zakazana i prva utakmica u Srbiji,
i to medugradska. Maja 1904. „Soko” je poslao u Kragujevac svog delegata Bajića
da ugovori utakmicu sa nama. Prihvatili smo i dogovorili da se igra za prvi dan Duhova.
Utakmica je odigrana u Košutnjaku a „Soko” je odneo visoku pobedu od 9-0.
Utakmicu su, uz mene, posmatrala još samo tri čoveka: tadašnji princ Dorde, Dr.
Voja Kujundžić i Dorde Naslas, predsednik „Sokola”.
Kada je neki naš klub odigrao prvu medunarodnu utakmicu?
- Koliko je meni poznato, ta cast pripala je „Šumadiji”. Godine 1907. dobili
smo poziv od „Bačke” iz Subotice i rado se odazvali, ali smo u Suboticu stigli sa osam
igraca. Naime, austro-ugarske vlasti gotovo polovini tima nisu dale ulazne vize! Izgubili
smo sa 5-1, a „Bačka” nam je za drugo poluvreme ustupila tri igrača pa smo
bili kompletni i igrali bolje.
Kako je i kada nastao „Srpski mac”?
- Fudbal je brzo krdo sebi put i sticao popularnost i ubrzo se ispostavilo da je
jedan klub nedovoljan, tim pre što je teren u Košutnjaku bio veoma dalek. U to doba
već desetak godina postojao je borilački klub „Srpski mač” sa mačevanjem kao osnovnom
disciplinom. Rukovodstvo kluba rado je prihvatilo osnivanje fudbalske sekcije
i tako je 1906. roden drugi beogradski klub. Najzaslužniji je bio Radivoje Rada
Novaković. Novi klub je za samo nekoliko dana sakupio 100 omladinaca. „Soko” i
„Srpski mac” odigrali su prvu utakmicu, što je ujedno bila i prva utakmica uopšte
novog kluba, 1908. Pobedio je „Soko” sa 7-2.
Sledeći je bio BSK, 1911?
- Tako je, i izrastao je iz najboljeg dela „Srpskog mača”. Te godine iz Zagreba
je stigao poziv da jedna kombinovana ekipa „Sokola” i „Srpskog mača” gostuje u Zagrebu.
Rada Novaković je prvo dao saglasnost, ali se posle predomislio strahujud
od visokog poraza od tada boljih Zagrepčana. Igrad su bili razočarani, odludli su
da odu na svoju ruku a po povratku su rešili da osnuju svoj klub. Osnivačka skupština
održana je uleto 1911. u kafani „Braća Šumenković”, preko puta Trkališta, na uglu
ulica Braće Nedić i Kralja Aleksandra. Za predsednika je izabran Andra Jović, ja za
potpredsednika, Dušan Milosevic za sekretara... Klubu su iz „Srpskog mača” prišli
tada istaknuti fudbaleri Boško Todorović, Josip Papo, Nikola Stefanović, Josip Joška
Furjanović, Andra Kojić, Mile Jovanović Cine, Doka Popović. Iz „Sokola” su došli
mladi igrad medu kojima se posebno isticao Mileta Nedid Veliki kvalitet novom
timu dali su Cesi Ekert, Svaha i Košut koji su boravili u Beogradu kao službenici
Praške kreditne banke. BSK je za veoma kratko vreme stekao veliku popularnost.
Stižemo i do „Velike Srbije”, odnosno današnje „Jugoslavije”?
- Da, ona je nastala 1913. ali prethodno je 1912. roden mali klub na Dušanovcu
u kome sam izvesno vreme branio, na Crvenom krstu i Kalenićevoj pijaci
formirani su „Kosovo” i „Nevesinje”, na Malom Kalemegdanu „Dušan Silni". Fudbal
je hvatao zamah ali su došli balkanski ratovi i sve je zastalo... Osnivanju „Velike
Srbije” prethodio je moj, nazovimo ga, nesporazum sa BSK-om u kome sam
272 ta k m iC e n je
ta k m iC e n je 17 3