Ш V A '

savezi postavili neke uslove i da će oni biti primljeni od srednje-evropskih profesionalnih
saveza i time učešće ovih saveza osigurano.
Celo svetsko prvenstvo izrodilo se tako u jedno najobičnije pogađanje i trgovinu.
Borba se vodi oko novca. Ako Urugvajci pristanu da plate sumu koju su trazili profesionalcij
oni će ići u Montevideo, ako ne plate, svetsko prvenstvo će se bez njih održati. O
kakvom idealnom sportskom motivu za odlazak ili neodlazak u Montevideo nema ni govora.
Duh profesionalizma sve vise preovladuje. Velike zasluge za to ima i sam urugvajski
savez koji po svaku cenu hoće da dovede u Montevideo srednje-evropske projesionalce,
kao i profesionalni savezi, koji ovu želju Urugvajaca iskorišćavaju za obično novcano
ucenjivanje."
Tekst se nije dopao dr Andrejeviću.
„Koliko znam, mi smo bliži odluci da idemo u Montevideo i ne vidim razloga
da se javno opredeljujemo ovako ili onako. Ovaj tekst je, i to na dan dolaska gospodina
Fišera u Beograd, direktna poruka da ne treba id. Treba videti sa Borom ko je
to pisao ikako je objavljeno”, bio je ljut dr Andrejević dok je tog jutra razgovarao sa
nekolicinom funkcionera BLP-a.
Dok se dr Andrejević spremao da ode na železničku stanicu i lično dočeka g.
Fišera, u kafani „Solunac” gospodin Lale i gazda Rade obavljali su svoj dnevni ritual
glasnog dtanja novina. U tome je prednjado g. Lale koji je, uostalom, i uveo taj
običaj, a odnedavno je gazda Rade odludo da svojim gostima omogud besplatno
dtanje novina. Svakodnevno je kupovao „Politiku” „Vreme” i „Pravdu”, stavljao ih u
onu žutu mesinganu skalameriju koja je olakšavala listanje i ujedno služila kao dobra
preventiva od „gubljenja” novina jer nije bilo lako izneti ceo stalak. Gazda Radeta
su, osim sportskih vesti, najviše zanimale novosti iz grada, pre svega komunalne informacije.
Tog dana dočekao je g. Laleta vešću o otvaranju nove autobuske linije:
„Da li ste videli? Dobijamo autobusku vezu sa centrom, od danas, 3. februara,
radiće autobus na liniji Kalemegdan-Čubura, id će preko Braničevske, Prestolonaslednikovom,
Hadži-Milentijevom i Cuburskom u Makenzijevu pa dalje preko Slavije
i Terazija do Kalemegdana.”
„Nisam još prodtao novine... Sta ste još zanimljivo videli?” rekao je g. Lale
dok je lagano pio svoju jutarnju kafu.
„Pa, ima vest o dvojici staraca, jedan u nekom selu kod Ped, kažu, ima 130 godina,
a drugi u Kumanovu 126...”
„Ma ajte molim vas...”
„Kažem vam, novine valjda ne lažu... Evo, crno na belo, piše da Petrus
Zdravković ima dokument daje roden 25.9. 1810, ali on tvrdi daje to greška i daje
roden 1803. ili 1804... A ovaj od 130zovese Miljan Jokić Mečković, piše daje druge
pi-ezime dobio zato što se svojevremeno rvao sa mečkom... Ma šta se čudite, žilav
SI1io mi narod...”
„Da, da, žilav, ali nas drugi proreduju... Evo vidite, gazda Rade, ovu vest iz Saj-ajeva:
'Danas pre podne izvršeno je otkrivanje spomen-ploče Gavrilu Principu u zgradi
na uglu Kralja Petra i Vojvoda Stepe Obale, na mestu gde je na Vidov-dan 1914. godine
Qavrilo Princip izvršio atentat na austro-madarskog prestolonaslednika Franju Ferdinanda.
Ovaj atentat, mada je bio delo Bosne, protesta porobljenog naroda, istorijski je
vezan sa svetskim ratom sa kojim on sam po sebi i po koncepciji atentatora nije imao
ništa zajedničkog. Spomen-ploča kojaje većpre dve godine uzidana a tek danas otkrivena,
znak je painje prema samopregoru, poirtvovanju i heroizmu mladog nacionalnog junaka...
Današnja svečanost u pravoslavnoj Sabornoj crkvi bila je poboina i dostojanstvena...
Posle parastosa slegao se narod/na uglu Kralja Petra i ulice Vojvode Stepe, na tom
istorijskom mestu atentata. A naroda je bilo vrlo mnogo... G. Vasilj Grđićje rekao da smo
se okupili da odamo počast najvećem od nas i uzviknuo „Slava heroju Gavrilu Principu”
dokje narod uzvratio sa „Slava, slava, slava”.
„Da, slava mu, ali slava i svima koji su pali u strašnom ratu koji je posle tog
atentata počeo” uzvrati sa uzdahom gazda Rade.
„Ne budite naivni, zar mislite da Austro-Ugarska ne bi našla neki drugi razlog
da objavi rat Srbiji? Oni su želeli rat i taj atentat im je dobro došao... Bilo, prošlo
i ne ponovilo se, ali pravo da vam kažem, nisam siguran da neće. Ova naša
Srbija kao da je na nekom ukletom mestu, ovde mir ne može da sastavi ni 20-30
godina...”
„Ne budite takavpesimist... Zašto ne pričamo, recimo, o fudbalu? Vidite kako
napredujemo u tom sportu, imamo veoma talentovane igrače. Citam da se ove godine
u Urugvaju igra Prvo svetsko prvenstvo. Bilo bi veoma lepo da naša reprezentacija
učestvuje, siguran sam da se ne bi obrukala”, skrenu na lakše teme gazda Rade.
„Vidim da su ovi vaši juče pobedili ’Vojvodinu sa 4-2. Da li ste bili?”
„Kakvo pitanje! Pa naravno da sam bio... Nismo baš briljirali, a slab je bio i
sudija. Evo, baš danas piše u novinama da su u Novom Sadu sedmorica polagala za
sudiju a da je samo jedan prošao... Ne znam da li su danovi komisije, gospoda
Teofanović, Ružić i Hadži, bili prestrogi ili oni stvarno ne znaju da sude. Biće da je
ovo drugo... Raduje me povratak Moše u formu. Kad on igra, to je druga priča. I onaj
mali Tirke na desnom krilu je sve bolji, probija se sa lakoćom i ima dobar centaršut.
Moša i on su već sada veliki tandem... Eh, šta bih dao da ih makar jednom ovde ugostim.
Cujem da su skoro svake večeri kod ’Sablje dimiskije’, ostaje mi da se nadam
da će jednog dana svratiti i kod mene...”
3 2 PRILIKE
PRILIKE
33