Vuk Karadzic Crna Gora i Crnogorci - Opština Berane

odlučili bosanski poraz. Mnoge je docnije isti Ali-aga, za koga su se borili, mučki
poubijao itd.
Ali uskoke imaju ne samo Crnogorci već i Turci. Kad se kome Crnogorcu učini kakva
nepravda, a on se ne može osvetiti, ili kad on kome što učini, a ne može se braniti, on
uskače u Turke, koji ga obično veoma rado primaju i svaku mu pomoć ukazuju, kao
oslobođavaju ga od harača, pomognu mu da podigne kuću itd., ali pod uslovom da se
nastani malo dalje od granice, i da diže četu na Crnu Goru (inače bi ga držali za špijuna,
ili se boje da se sa svojima ne izmiri i ne vrati natrag, pa bi im, poznavajući zemljište,
mogao mnogo više naškoditi, kao što se i dešavalo). Ipak Crnogorci imaju mnogo više
uskoka nego Turci, jer im je bolje u Crnoj Gori nego ovima u Turskoj, što Crnogorci ne
traže da uskok mora dizati četu na Turke. Pričaju za nekog uskoka Karimana, koji je
uvrijeđen pobjegao Turcima, poturčio se, i jednu po jednu 27 crnogorskijeh glava
odsjekao i odnio.
Hrišćani ovijeh krajeva imaju znatne povlastice jedno zato što zajedno s Turcima imaju
da se brane od Crnogoraca, i drugo zato da ne bi imali uzroka da uskaču u Crnu Goru.
Tako između ostaloga njima je dopušteno da svuda mogu ići s oružjem, da mogu nositi
najljepše duge puške i srebrnjake s nožem za pojasom, što inače u cijeloj Turskoj
hrišćanima nije dopušteno. Kad je 1820. godine došao u Nikšić tufekdžibaša Dželaludinpaše
da predvodi vojsku protiv Crne Gore, i našao hrišćane da obaška logoruju u polju,
zapita nikšićkog kapetana, kakva je ovo vojska. Kad mu je kapetan odgovorio: "To su
Hrišćani", on u čudu gnjevno poviče: "Kako se može trpljeti da je raja tako naoružana?"
Kapetan mu odgovori:
"Mora se trpljeti, što bez njih ne bi se ni mi tu mogli održati; oni mi pomažu da čuvam
granicu."
I Crnogorci iz istog razloga, tj. da ne bi bježali u Turke, moraju svojim ljudima mnogo
što-šta kroz prste gledati. Kad se neko od njih nađe pritiješnjen, on javno govori: “Dok
mi je Spuža i Nikšića ne bojim se ni senata ni ikoga drugoga."
Sadašnji vladika čim je preuzeo vladu počeo se starati da jednim mirom učini kraj ovom
klanju po granici. Toga radi obrati se početkom 1834. godine hercegovačkijem ;
kapetanima i skadarskom paši. Hercegovci prime prijedlog i nekoliko najuglednijih
Turaka sastanu se s vladikom na granici da se o ostalom usmeno sporazumiju. Turci su
prije svega tražili da se jedan dio toga kraja, Župa, koja se nedavno pridružila Crnoj Gori,
vrati njima. Vladika pristane, ali je tražio obećanje da ljudi toga kraja plaćaju samo
određeni godišnji harač, i da im se ne nameću nikakve druge dacije, niti da im se Turci
miješaju u njihovu unutrašnju upravu, na što se i Turci saglase. Tako se utvrdi kao neka
vrsta mira, kojim se osigura obostrano spokojstvo i međusobni saobraćaj. Ali je trebalo i
Župljane na to skloniti, i rječiti vladika, zabranivši ostalijem Crnogorcima da ih od toga
odvraćaju, skloni ih te i oni pristanu. Od tada se počnu s Turcima miješati i svoje
proizvode nositi u varoš na pijacu, a Turke među se primati. Ali je ovo stanje vrlo kratko
trajalo. Kad su Župljani, ništa ne sluteći, bili kod svojijeh stada i po radovima u polju,
najedanput napadne na njih nekoliko hiljada Turaka. Tako iznenađeni neki izginu, i Turci