Tajni plan velikohrvatske ideje - KrajinaForce

ПА ЈЕ НЕМИЛОСРДНО ПРОСИПАЈУ ГДЕ ГОД САМО МОГУ. А при томе
се одераше вичући: да њима прети опасност од Срба и да Срби њих поклаше.
То је у осталом сасвим логично и у стилу карактера ове хрватске
бастардије или “гнојнице свачијих (народносних) упљувака”, у коју кад
упадне српска здрава и расна крв, онда се, по закону природне реакције,
редовито преврне, поквари и страховито засмрди. И тако на хрватском
народном телу стално избијају они одвратни чирови, као што су Анте
Старчевић, Милан Огризовић, Тадија Смичиклас, Јанко Шимрак и безброј
осталих, мањих и ситнијих. Свакако од тих чирева којекакве регентске стране
крви нису далеко ни браћа Радићи, ни Јожуа Франк, ни А. Г. Матош, ни
Вјекослав Клајић, ни Иван Мештровић па ни др. Влатко Мачек.
Најзад је у стилу и то што данас стоји на челу тог великохрватског
фуртимашког клера др. Илојз Степинац, бивши “југословенски” добровољац
и велики “пријатељ” Срба, који је једино блаженопочившем Краљу
Александру имао да зазвали што се од непознатог капеланчића у селу
Красницама, дигао до високог положаја.
“Али кај он море — бистрички богец”. Савршено га бране у Загребу,
нарочито од одговорности због покоља и насилног католичења толиког броја
Срба за време његовог бискуповања — кад је потпуно у рукама старих
свемоћних фуртимаша — аустро-клерикалне франковачке клике бискупа —
Шарића, Штадлера, СалицСевиса, Сребреница, Гарица и осталих.
МАЧЕКОВЦИ ИЛИ ХРВАТСКА СЕЉАЧКА СТРАНКА
На реду је највећа политичка групација Хрвата. Хрватска Сељачка
Странка, или како их јединствено зову: ранији “радићевци” а сада
“мачековци”. Та политичка гомила, корито или матица хрватства и по свом
поштењу и по свом саставу, као и по свом раду и настојању, није ништа
друго него нека лоша копија или хрватско опонашање оног једног од
темељних инстиката тевтонске мистике у карактеру немачког народа: вазда
збијање у гомилу, час за напад, час за одбрану. Та гомила избацује онда
некога просјечног између себе, који ће слепо фанатички изводити оно шта та
гомила хоће. На несрећу њихову и туђу, та гомила увек хоће једно те исто,
нешто немогуће, недохватљиво. Заиста је више него жалосно за судбину