Tajni plan velikohrvatske ideje - KrajinaForce

“Влах је Влах, и он нема никај за говорити. Њега треба само по гупцу
вудрети”. — То је њихов увек исти и непоколебив став према Србима.
А кад је најзад дошао први ударац: да ће ипак Београд а не Загреб бити
престонница Југославије, па затим други: да ће униформа југословенске
војске остати српска, а поготово кад је изашло да се хрватске (аустријске)
војне формације замењују Српским, за Хрвате страшним и омрзнутим, о
којима су хрватска господа, као аустријски експоненти, у њиховој души
успели да створе необориво убеђење као о последњем, најнижем народу на
свету. У тој невољи ошамућени хрватски сељаци или како им њихова господа
веле “залупани мужи”, готово са радошћу би примили и најцрње ропство
мађарско и турско, па чак и циганско, ако хоћете, само не српско, а већ на
какву мисао о слози и једнакости и да се не говори, о братству и јединству са
Србима, односно о некаквом југословенству, ове страшне и мучне хрватске
масе, до сржи затроване аустријским духом нису никад ни долазиле.
И сад у том сасвим несретном и болесном али великом очајању хрватских
сељачких маса, долази Стјепан Радић, као труба јерихонска, са паролама:
“Вјера у Бога и сељачка слога” и “Република целом свету дика”. И настаје
чудо. Од задобивеног ударца до тада готово апатичне те хрватске масе
наједаред се почињу будити и оживљавати. Први поклич дира их у живац и
тако им је разумљив — сви у гомилу. А други им иде право у срце, до дна
душе, јер је свима јасно да то значи: не признајемо влашког Краља ни влашке
државе. Радићев покрет шири се на све стране као куга. Оно што ниједан
народ бивше Аустро—Угарске монархије, па чак ни Немци ни Мађари, нису
урадили, то раде Хрвати: покушавају да у Југославији ускрсну покојну
Аустрију. Уосталом то је сасвим природно и логично, кад се зна да су једино
Хрвати били успео покушај Аустрије да се створи аустријска нација. Отуда
све што је било аустријско кује се у звезде и буде се слатке успомене на
недавну прошлост. Бивши аустријски официри, Хрвати, који нису хтели да
уђу у југословенску војску сматрају се патриотима првога реда и народним
мученицима. То су иначе били окорели Аустријанци, петоколонаши и
франковци, који су међу собом говорили више немачки него хрватски и који
су доцније били главни ступови у организацијама Сељачке и Грађанске
Страже Радићеве, односно Мачекове странке. Из тог кадра формиран је
најзад и главни усташки ђенералштаб.