Tajni plan velikohrvatske ideje - KrajinaForce

били уверени, али су то свесрдно желели и стално на сва уста говорили, како
би у то најпре уверили Србе, а онда још кога око себе.
Свакако, у то време Радићевог отвореног става према Краљу и држави
односно према Србима и Србији, како рекосмо, није могао да постане ништа,
захваљујући Краљу Александру, који је несумњиво био носилац и
претставник оног високог и племенитог српског националног духа, који
избија из наше народне песме и који су још више изградили и уздигли
Његош, Карађорђе, Вук Караџић, Цвијић, Пашић и мно ги други. Поред
осталог и зато, што Краљ Александар, као и већина Срба, није узео озбиљно
у овој својој мрачној дрскости и безумности, тај став Хрвата. Као нормални
људи и политичари, либерално и демократски васпитани, Срби просто нису
веровали да ова хрватска бастардија заиста и она хоће оно што је ипак из
Радићевог брбљања и харангирања произлазило: отступ и капитулација свега
српског за рачун хрватски. И зато су тај став узели као безобзиран,
уцењивачки трик Хрвата, да би од Срба у Југославији исисали што више
користи. Има у животу таквих појединаца кога у невољи, гладног и босог,
добронамеран човек прими у своју кућу, одене га, нахрани и људски
помогне, а који баш због тога из дна душе мрзи тог свог доброчинитеља. И не
само то, него тај бестидник једног дана подноси свом доброчинитељу такве
рачуне и оштетне захтеве, да би овај злосрећник морао да прода све своје и
да исели из своје рођене куће, па још не би могао да намири овог
покварењака, бившег гољу и гладника. Природно, такве типове сместа
избацују из куће и затварају им врата за увек.
Тако је и Краљ Александар у то време затворио врата Радићу, коме сад,
као правом хрватско—загорском процесијанту, није преостало друго, него да
у овом “свом спору” апелује на виши суд, односно да путује у Лондон, Беч и
Москву, да се потужи на неправду и насиље српско. Овај “префригани муж,”
или паланачка хрватска мудрица, рачунао је ни више ни мање него да ће са
својим лажима и дрскошћу подвалити онима у Лондону, Бечу и Москви, који
ће онда, сложно или сваки појединачно, присилити Србе да изврше
политичко самоубиство у корист Хрвата. Али, разумљиво, као свака кућа од
карата или мехур од сапунице на великим светским ветрометринама
претворише се за час у — ништа. Јер кад у Београду нису прво знали шта
Хрвати хоће, још мање су то могли докучити они у Лондону. Поготово кад