Tajni plan velikohrvatske ideje - KrajinaForce

ђацима о свем и свачем, а најмање о свом предмету. Ти професори у великој
већини, још до данас нису били кадри да напишу обичне уџбенике за своју
школу. Место књига, тамо се ђаци служе “скриптама” тј. белешкама
професорских предавања, шарпирографираним на табаци ма, а у ствари
делима тих професора, чега се они стиде. Јер из тих “скрипата” избија толика
несолидност професорског знања, осим тога језик којим су писана та
“скрипта” тако је накарадан и неписмен, да би то била права брука за сваког
од тих професора, кад би се ти табаци штампали под њиховим пуним
именима.
Као цвет или круна свега тога најбоље се види у хрватској правничкој
терминологији, коју су кроз деценије стварали хрватски правници:
професори, судије и адвокати, све сами ђаци тог њиховог “свеучилишта”.
Сигурно је да је у целом свету тешко наћи такве накараде и смушењаштва од
језика и мисли изражених у њему, као што су они хрватски судски списи и
правничке расправе. Нема сумње да би не само цираде и смушењаштва од
језика по својој лепоти и јасноћи, бацио далеко у засенак ову хрватску
“високо знанствену” терминологију.
А сад још да само изнесемо, како се полажу испити, како се стиче
докторат на правном факултету тог хрватског “културног храма”. Како смо
видели, ђацима не преостаје друге, него да се насрчу знања и мудрости
једино из тих шарлатанских “скрипта”. У колико се не служе правном
лектиром на страним језицима; а то велика већина не ради из лености и зато
што незна стране језике. И тако ови будући “доктори” и “правници” не могу
ништа солидно ни честито да науче о свом будућем звању. Али да би остао
вук сит и коза цела, онда су деца и професори немим споразумом измислили
т. зв. ексверпете или из сваког предмета неку збирку од неколико стотина
питања и одговора, које деца јединствено набубају напамет и на т. зв.;
“ригорозима” или строгим испитима одговарају као папагаји а да при томе
стварно немају ни појма о тој струци, а камо ли преко тога студија изоштре
дух и створе какав виши круг знања и самосталног гледања на ствари и
живот. Нема ту ни штампане дисертације ни одбране ни дискусије пред
професорима, где сваки ђак посредно и непосредно има прилике да бар
донекле покаже шта зна и шта је исковао од себе, као што се ради на
београдском и осталим универзитетима светским. И тако се у Загребу