Tajni plan velikohrvatske ideje - KrajinaForce

гангстери тај српски “чанак сочива” прозваше брже боље “београдском
чаршијом”, односно поквареним Београдом и Србијанцима, на које преко
своје штампе, и сваком згодом узеше пребацивати све своје далеко веће и
невероватније лоповлуке и пљачке. Уопште у животној и политичкој игри са
Србима, Хрвати раде као оне типичне варалице на коцки. Док добивају онда
строго пазе и грабе све што им пада. Али чим почну губити брже боље
помешају своје карте са српским. То је та велика коцкарска мудрост њихова.
Јер ма како се после ствар расправила, они су увек на добитку.
А сад да видимо мало изближе то “пословање”. По њиховом сопственом
признању, разуме се, само међу њима самима, у четири ока, то је било златно
доба хрватског напретка и наглог богаћења на свим линијама. Никад пре
нису се Загреб ни Хрватска тако нагло придизали и пливали у благостању и
изобиљу као баш оних првих десетак година после “преврата”, јер преко
њихових уста није никад прешла реч “Уједињење” или Боже сачувај
“ослобођење”.
А ево како су радили. За последње, инвестиције и прометни капитал оних
расходованих или пропалих фабрика и предузећа из бивше Аустрије у
Хрватску, давала је новац најпре Прва Хрватска Штедионица. То је опет била
специјална пљачка и превара свог сопственог народа од стране ових истих
хрватских привредника. Ми се у то не би мешали, да југословенска држава,
односно Београд и Срби, нису опет морали спасавати и како тако затрпавати
и ту хрватску моралну рупу и шкандал. А и добар део српског народног
капитала је ту био јер су филијале Прве Хрватске Штедионице у Београду а
нарочито она у Скопљу, радиле више и боље (са уштедама српских улагача)
него централа у Загребу. За нас је важна овде само чињеница, да ни оно мало
народног капитала с којим је Хрватска улазила у Југославију није било
довољно за велике послове и планове у које се упустио привредни Загреб. То
од прилике изгледа као кад неко са 50,000 динара хоће да гради палату. На
жалост нашу, овим загребачким привредним мађионичарима пошло је за
руком да су за те паре, кроз најкраће време, заиста саградили палату па и
читав дворац, и још поред тога намлатили тешке милионе. Сваком разумном
човеку је јасно на који начин је то могућно. Југославији је тада пре свега
требало пара, само пара. Нарочито је то важило за Србију и српске крајеве.
Не само појединци него и мноштво најразноврснијих предузећа (трговине и