Tajni plan velikohrvatske ideje - KrajinaForce

Радић није могао нигде отворено да изнесе фактичне хрватске захтеве и
жеље. Чак и бољшевицима, који су овакве напола ошамућене и покварене
типове свагда искоришћавали, Радић се чинио политички толико немогућ и
фантастичан, да му нису обра тили никакве пажње. И овај “генијални”
политичар морао је да се покисла перја и пропао на свим странама, враћа
кришом у Загреб и сакрива се у озидану рупу Сељачког Дома. Са мало силе и
памети, ту је још једном била згода да се Радић и његова странка онемогуће,
а патолошки мрачној динамици ове усташко-франковачке бастардије да се
једном за увек стане за врат.
Данас се у Загребу отворено говори у круговима Мачековаца, да се
немогу довољно начудити том српском поступку, који они опет тумаче као
слабост, односно неспособност српску. Јер притешњени са свих страна,
Хрвати тада у ства ри, нису ни за длаку отступали од својих намера и свог
програма, осим што су дали формалну изјаву да признају династију и
монархију, односно Видовдански Устав. И за ту празну формалност, Срби су
рехабилитовали Хрвате и њихову политику пред целим светом и још су
широм отворили врата своје куће да по њој Хрвати вршљају како хоће. Тако
је и било. Интереси српских партија односно српско партизанство, ту је опет
нанело велике штете српским државним и националним интересима. У томе
је свакако најдаље отишао фатални Светозар Прибићевић са својом
самосталном странком, чија је политика (почев од задарске резолуције па до
хистеричног његовог републиканства у избеглиштву) Србима у опште, а
Србима пречанима напосе, доносило само несрећу, крв и пропаст.
Пошто су се на тако лак и јевтин начин извукли из ћорсокака у који су
сами себе довели, Хрвати су се тада у Београду најпре притајили да проуче
ситуацију. А онда кад су ушли у владу и Стјепан Радић постао министар
просвете, постајали су све безобразнији, у срцу Србије и српству развијали
подмуклу и деструктивну политику, а при томе грабили и вукли што год су
могли за себе и хрватске крајеве. Никад им није било доста. А што је
најкарактеристичније, хрватско јавно мишљење и њихова штампа, која је
била сва радићевска и даље је ударала по Београду, Србима и влади као да су
Хрвати у најжешћој опозицији. Чак је сам Радић јавно изјављивао, да они
(Хрвати) нису у влади већ “при влади”. С тим је целом свету хтео да каже две
одвратне лажи: прво, да Срби тако страховито тероришу и искоришћавају