Tajni plan velikohrvatske ideje - KrajinaForce

Уосталом, њега је баш због тих његових особина Радић и изабрао за свог
наследника. Мрачне хрватске сељачке масе, удружене са њиховом
поквареном господом, зато га и обожавају. Отуда између њега и његових
сељака стварно постоји неки немушти језик. Он треба међу њима само да се
појави онакав какав јесте, празна, готово блесава лица, тупих водњикастих
очију, на дну којих једва светлуца нека ведра подмуклост, и оних његових
типично “музичких”, спорих, погружених и тресавих кретња — и његове
гомиле га, без речи, разумију. Јер сваки од тих његових сељака види у њему
самога себе и оно што он мисли и осећа. То што та хрватска “мужија” мисли
и осећа јесте страшно, дозлабога затуцано, реакционаоно и подмукло, а поврх
свега бештијално грабљиво и злобно.
И, ето, тај хрватски “госпар претседник” или “кумек над кумеком”, који је
преко свог словенског порекла по осећању и навикама заправо чисти
аустријски штајерац, који је огрезао у католицизму од затуцаности, па према
томе на православље и друге вере гледа очима каквог инквизиторског писара
из средњег века и који је најзад као крајњи кајкавац стотину километара
далеко не само од штокавштине, као изразито српског наречја, него свега
оног великог и узвишеног што су штокавци створили и дали. Ето, ту мумију
од човека судбина је ставила на чело хрватске баштардије и гурнула је да са
српском господом, коју он сматра “влашком багажом”, кроји судбину —
српском народу.
Или боље рећи: није тај човек водио хрватске масе, већ су оне водиле
њега. Отуда она невероватно лака и комотна ње гова улога после Радићеве
смрти: једноставно није требало ништа мислити ни предузимати. По закону
устрајности и својој мрачној динамици, хрватски баштардни колектив терао
је своје колуждање, а Мачек је само климао главом и одобравао. “Ето, то је
оно, кај ми Хорвати хоћемо”.
Најзад је и Краљу Александру било јасно да се ту мора штап ломити и
макар силом ствар извести на чистац. Нема сумње да је у целом српству то
био једини човек, који је имао не само ауторитета, већ био дорастао свом
времену и тој ситуацији. Али је несрећа хтела да није имао ни једног јединог
човека око себе, ни ћенерала ни политичара, који би био на висини и који би
га помогао. Упркос тога, уверени смо, да би он ипак на било који начин бар