noc prevare dan izdaje

Milena Arežina Noć prevare dan izdaje
ti ga donela", reče ona.
- Slušaj Svetlana, ja sam ti još predsednik. Raspored kreiram ja. Predmet uzimam, neću
da se nad tobom iživljavaju, i to je sve. Sudila ti ili ne, ono što su naumili oni će sprovesti kad
sam ja u pitanju, a to tebe ne sme doticati.
Skoro se isprečila ispred mene: ″Ne pada mi na pamet da te poslušam, pa čak i da mi
pošalješ pismenu naredbu. Moja sudijska savest je čista, predmet vodim od početka, i vodiću
ga do kraja, odlično sam ga proučila. To je dosad najveća blokada žiro-računa od svih
predmeta koji su u stečaju... 160 miliona dinara. To ti je, draga moja, pet miliona maraka. Da
li bih, kao sudija, mogla da zatvorim oči nad takvom blokadom, a ovamo da otvaram stečaj za
nekoliko stotina hiljada dinara, kad su u pitanju neka druga, beznačajna preduzeća. I sad se
setio da te zove Milutinović. Pa, što nije zvao kad mu Kljajević i Lazarević otvaraju stečajeve
nad stotinama društvenih preduzeća, bez skoro ikakve blokade žiro-računa? A šta si od njega
mogla i očekivati, valjda znaš kakve on sudije pljačkaše voli. Eno mu «Dipos», zar mu nije
dovoljno? Tačno sam znala kako ćeš proći kod njega, da mi nisi ni reč ispričala. Ako imaš još
nešto reci mi, a što se tiče ovog predmeta, smatraj da tu više nema ništa", reče ona nekako
vragolasto ″ja se uvek radujem teškim predmetima. I ako baš hoćeš, nikoga i ničega se ne
bojim, baš me briga za Rodića, Milutinovića i sve druge."
Izašla je nasmejana, kao i obično. Ostala sam sama na sredini prostorije. Nešto me ipak
tištalo. Morala sam joj uzeti predmet. Na to me je terao moj ″policajac" u glavi. Ja sam
istinski brinula za sudiju, i ništa drugo mi nije prolazilo kroz glavu.
Nisam znala, niti sam mogla znati, ono što mi ona nije htela reći. A nešto je već bilo.
Nešto što će me jednog dana strašno boleti.
Logično bi bilo, daje 5. jula 2000. godine «Glas javnosti» napadao najžešće, jer stečaj je,
uprkos svemu, otvoren 4. jula 2000. Ali, samo kratka vest da je Privredni sud u Beogradu
otvorio stečaj nad preduzećem «ABC produkt». I ništa više. Mene niko ne zove. Tek je to
čudo. Maltene, ispada logična pobeda suda, ali za ovaj predmet to mora biti previše naivan
zaključak. Oko 9 časova kod mene je ušla sudija Slijepčević. U rukama je držala premdet
«ABC produkta». Ništa neobično, osim neke žurbe koja je toliko nesvojstvena u njenoj
komunikaciji sa mnom. Nije čak ni sela, iako je to sad bilo logičnije nego stotinu puta ranije.
Da mi ispriča kako je bilo na suđenju, kakav je njen utisak, i slično, što smo uobičajeno
raspravljale u toliko drugih slučajeva.
- Jesi li živa - rekoh, radosno je pozdravljajući. - Izgleda da si ih sve ućutkala. Evo,
«Glas» je skoro prazan. Niko nas danas ne proziva.
Ona izbegnu odgovor, kratko reče ″da je sve bilo u redu". Da na suđenju nije bilo gužve.
Stavi mi predmet na sto, i kao usput reče, ne gledajući me: ″Stečaj je otvoren. Rešenje je
napisano, za upravnika sam odredila Abramovića, a ti samo ekspeduj rešenje, i uruči ga
Abramoviću".
- Zašto, Svetlana? Završi tu pisaniju i daj ga redovno na ekspediciju. Bitno je da su spisi
kompletirani, uredni, i da je sve tehnički sređeno, jer će svi juriti da gledaju predmet. Ne treba
kod mene da stoji, ionako su me godinama prozivali da njihove predmete držim u svojoj fioci.
Kao da sam njihov lični arhivar.
″Ja nemam kad da čekam povratnicu od pošte, zato ti ostavljam predmet, jer, evo, za sat
vremena putujem. Umorna sam, i neću pola sata svog odmora da koristim ovde, putujem
odmah."
- Šta ti je Ceco, nešto si čudna. Naučila sam te drugačijom. Pa, valjda imaš vremena za
kafu. Pobogu, ne putuješ ovog sekunda?
16