noc prevare dan izdaje

Milena Arežina Noć prevare dan izdaje
- Nema veze, samo uživajte. Ali videćete, da to ima veze sa nečim drugim. I tek ćete
pljačku osetiti. Sloba je danas samo dobar izgovor, a sve je ovo uvod za tzv. tranziciju. Pa bih
volela da se vidimo ponovo za par godina. Vi koji danas likujete tada ćete biti najviše
razočarani.
″Pod uslovom da vi preživite", reče mi zajedljivo.
- U svakom slučaju, ja vama želim sve najbolje! A setićete me se i ako ne preživim.
Već je bilo vreme da izadem, jer se od Autobuske stanice dalje nije moglo. Kao u
košnici. Ljudi su vikali, nosili transparente, bili u stanju polušoka, poluistina, i nabreklih
očekivanja. Svuda motocikli, automobili, prikolice, kombiji, kamioneti, autobusi, a sve ih je
spajalo opšte obožavanje gužve. Svi su se međusobno razumevali, pomagali u regulisanju
saobraćaja, i verovatno svi verovali da tog dana imaju veliku misiju. I najednom, nisam znala
kuda uopšte ja idem. Zakrčenje je bilo tog stepena da, ukoliko ne pripadate euforičnoj grupi,
ona može samo da vas pregazi. Odlučila sam da još jednom odem u rezidenciju. Moram Slobi
reći da sud ne piše odluku, nego se zaliva pićem. Slavi svoj sudski doprinos opštoj gužvi.
Probijajući se kroz haotično zanesenu rulju, naprezala sam moždane vijuge da mi nadu put da
se iz tog meteža nekako izvučem. Uspela sam da ispresecam predeo oko Palate pravde, izašla
na parkić kod ″Mostara", i skoro se začudila nepreglednoj reci ljudi i automobila, koji su hitali
prema centru.
Ispetljala sam se preko ″Mostarske petlje", i već sam bila na Topčiderskom brdu. Gore
nije bilo nikakve gužve. U rezidenciju „Mir" stigla sam oko 13 časova. U isti onaj žuto-plavi
salon odveo me čovek iz obezbeđenja, i tu sam dugo čekala da dode Mira ili Sloba. Iako sam
ja insistirala da se samo na kratko vidim sa Slobom. Konačno se pojavi Mira.
″Šta je bilo Milena? Što ste sad došli?", reče hladno.
- Obećala sam sinoć predsedniku da ću doneti odluku suda.
″Pa, jeste li je doneli - reče ona. - Dajte, odneću mu je ja odmah."
- Nisam je donela jer nije ni napisana, ali bih htela još nešto da mu kažem.
Ona to zanemari, pa mi reče: ″Ne razumem. Nemate odluku, pa zašto se onda došli?
Mogli ste to javiti telefonom. Zar ste morali dolaziti da mi kažete da ništa niste mogli uraditi.
Ali, kad ste već tu, sedite" - reče.
Malo sam odćutala zbog neprijatnosti koju evidentno trpim, a koju sam i njoj proizvela.
A onda, u tako nebranom groždu, rekla sam nešto što me je iznenadilo. Ali i nju.
- Miro, slušaj me. Ja te neću persirati samo zato što mi je u ovoj situaciji tako lakše
komunicirati. Ja ovde nisam došla zbog slatkih kolača, i zbilja ne želim ni da se osećam
neprijatno. Ja sam u tvoju kuću došla kao najodaniji prijatelj, samoinicijativno, jer sam u
ovom užasnom drilu koji predsednik trpi, shvatila da mogu bar donekle pomoći. Ovde je
pomoć istinita informacija. Sve takve su prekinute. Odsustvo koristoljublja daje mi pravo da
budem i direktna i iskrena. A težina ovog trenutka, da me ne može povrediti tvoja
opštepoznata sujeta. Ja nisam iz sveta koji je dolazio u ovu kuću, i njihove manire ne znam,
niti hoću da ih učim. A imam utisak da me ti baš zbog toga gledaš kao neku napast, kao da ja
nešto od tebe tražim. Ja prosto želim da objasnim koliko je značajno ovo što ću sada da ti
ispričam, jer mislim da ti toga nisi svesna. Tako mi se učinilo i sinoć. A oni koji su ti bili
sinoć, i uopšte, svih ovih godina, budi sigurna, od danas više neće doći.
Ona me pažljivo slušala, pa reče: ″U redu, Milena, ja ću vas i dalje persirati, a vi mene ne
morate." I opet onaj isti neprijatni muk. Prosto je sa njom bilo nemoguće uspostaviti neku
prisniju komunikaciju. Meni je tog trenutka i te kako bilo neprijatno. Ali, istovremeno, nije mi
se odlazilo. Očekivala sam da će se Sloba svakog trenutka pojaviti, i da ću njemu reći ono
74