noc prevare dan izdaje

Milena Arežina Noć prevare dan izdaje
jednoglasna, i potvrdiće odluku Savezne izborne komisije. To je definitivno".
- Ne, neće sigurno - bila sam i ja uporna. On je opet, ne gledajući u mene, govorio Slobi.
″Evo, sad je upravo Minić obavio razgovor sa predsednikom tog suda, Srdićem, i sve je pod
kontrolom. Uostalom, Milutinović to može da potvrdi". Sloba je bio naslonjen na sto, i
najednom se uključi, ali vrlo srdito: ″Znaš šta Uroše, dosta mi je te priče o sudu i kontroli.
Sud i ne sme da bude pod kontrolom, a vi ste trebali da stvar uradite zakonito, pa da ne molite
sud. Jer, koliko sam iz svega ovog shvatio slušajući i tebe, i Milenu, a i sve ono što sam za
ova dva meseca saznao, nema te kardinalne greške u računskom delu. I zato niste smeli
dozvoliti da napravite formalnu grešku. To je bruka! Zar smete da tražite, da vam sad sud
apstrakuje grešku, koju ste očigledno namemo napravili. I ja ne znam, Uroše, zašto ste ih
pritiskali da navrat-nanos donose odluku, bez tog ponavljanja, a koje bi baš nama išlo u
prilog".
″Nikakvih problema neće biti, predsedniče. Gospođa Arežina nema pravu informaciju, i
ja samo želim to da kažem."
Naše neprijateljstvo se već moglo primetiti sa svake strane. Osetih potrebu da kažem: - I
ja imam informaciju, i to direktno iz suda! Kad sam primetila da je Uroš seo, shvatila sam da
je u ovom našem dvoboju on pobednik. Grčevito sam smišljala šta bi trebalo uraditi, da ja
ostanem posle njega. Uroš je očekivao da ja odem prva, a ja da on ode prvi. Sloba je pušio i
ćutao. Ali, po dosta hladnom izrazu lica, shvatila sam da je sastanak završen, te da oni obojica
očekuju da ja krenem. Svesna da Uroš neće izaći, okrenem se Miloševiću:
- Ja vas molim, predsedniče, da s Vama razgovaram nasamo. Želim nešto da Vam kažem
sasvim lično.
Neprijatnost je i dalje trajala, jer Uroš je sedeo, valjda podstaknut Slobinom
nezainteresovanošću za dalji dijalog. Međutim, Sloba se okrenu i reče mu: ″Pozvaću te ja
Uroše". I ovaj izade.
A ja odmah skočih, i najiskrenije rekoh:
- Ja, u stvari, nemam ništa da vam kažem, sve što sam imala - rekla sam. Htela sam da
Uroš izađe, da Vam još jednom kažem, da to imate apsolutno na umu. Oni Vas lažu.
Provereno znam kako će sud sutra odlučiti. I sutra je taj dan ″D". Budite sigurni, da će biti
ovako kako sam Vam rekla, iako bih volela da ovaj put bude kako je Uroš tvrdio. Ali,
nažalost, neće. Znajte da neće, to imajte kao sigurno. Odluka naša pada.
I on primeti da ja skoro plačem, ali ništa nije rekao. Ta nagla slabost me obuzela zbog
osećanja da je glib oko njega previše dubok i da popravke nema. Krenula sam prema vratima,
i tada Sloba, valjda da razbije tragičnu završnicu mog dolaska, onim pređašnjim, veselijim
glasom reče: ″Odakle si ti Milena, kad govoriš ijekavski?"
- Iz Mrkonjić-Grada - jedva progovorih.
″A kad si došla ovamo" - upita on, valjda da bi mi dao vremena da se smirim.
- Davno - odgovorih. - Studirala sam ovde, ali mi je ijekavica ostala.
″Tako i treba, vi ste Krajišnici srčani i pošteni. Hvala ti što si došla, to je bilo
dobronamerno i ljudski, ne sekiraj se. Valjda će biti u redu." I kao za sebe dodade: ″Eto, ti si
iz Mrkonjića, pa si našla potrebu da dodeš, a ovi moji, E Požarevljani, nisu se ni javili. A
voleo bih da sam sve ovo čuo ranije". Za trenutak zastade, pa nastavi: ″U Dejtonu sam taj
Mrkonjić jedva iščupao".
- Da, to u Mrkonjiću svi pričaju, i Vi ste tamo omiiiljeni. I ova Slobina aluzija, očigledno
sasvim slučajna, me podseti na sve one trenutke kada su se moji roditelji vraćali u rodni grad
59