noc prevare dan izdaje

Milena Arežina Noć prevare dan izdaje
- Molim vas Aranđele, možete li se javiti Slobi, jer ja ne znam šta da mu kažem. On
toliko čeka tu vašu odluku, da je to prosto greh.
″Odluka je napisana, ali ne i potpisana", reče Aranđel očajno. ″Ali me stvarno, Milena, o
tom ne pitaj više ništa. Zoveš ceo dan, i ne razumem šta tebi treba da budeš poštar u ovoj
situaciji. Ti si tvoje sve časno uradila juče na sudu. Profesionalno. Ali, zašto preuzimaš
odgovornost njegovih saradnika, koji bi ga i te kako izvestili da nije ispalo kako je ispalo.
Zašto pereš njihove laži, neka ga oni izveste o onom što su ga lagali sve vreme. Neka se
pokažu takvi kakvi su, a ne da ti sada pereš njihove račune! Zašto oni ne traže Srdića da
požuri sa potpisivanjem odluke? - već ti."
Bilo je u njegovom glasu prekora, sasvim opravdanog. Potpuno svestan da oboje
možemo biti izmanipulisani, ali da od tog Sloba ništa neće imati, niti ćemo mi biti ispravno
shvaćeni. Nastao je neki vakuum, ćutali smo oboje.
- Ali, Aranđele, recite mi molim vas, šta da mu kažem? Pa, dok mene zove, on je u
strašnoj nemilosti. Dajte da mu pomognemo koliko možemo. Pustite sad te lopurde, nisu ni
vredni da o njima govorimo. Razgovarajte sa njim. Pa pobogu, bili ste mu ministar pravde!
Zar ne možete da mu se javite? Drugačije je kad mu vi kažete da odluke nema, jer se
godinama poznajete, a drugačije je kad ja to prenosim. Zašto ga ne nazovete, Beograd gori,
svi su ga izdali. Ljudski je da sazna istinu takva kakva je. Zar je moguće da vas to ne boli?
Nastavila sam u tom tonu sve dok me Aranđel nije prekinuo: ″Slušaj Milena, ja nisam ti,
i neću da izigravam Majku Terezu tamo gde je to i nemoguće. Ja ga u ovom svojstvu ne mogu
zvati, a ti uradi šta smatraš da treba. Uostalom, sve sam ti rekao, odluka je napisana, ali ne
može izaći jer je potpisuje predsednik suda. A pre toga, redakciju vrši još dvoje sudija, koji se
nisu ceo dan ni pojavili."
I dalje sam navaljivala, insistirajući na surovosti ovog sudsko-pravnog čerečenje, i da
ništa ne opravdava sakrivanje istine o sudijama koji su pobegli sa mesta gde su doneli
saopštenje a ne odluku, koje ceo dan pali grad. On mi hladno odgovori: ″Nemam nameru da
ogovaram kolege, a ja zgradu neću napustiti sve dok se oni ne pojave. Jedino što želim, da ta
odluka što pre izade iz suda. Što se mene tiče, mogla je i juče, ja sam svoje napisao. A lična i
moralna odgovornost me tera da i dalje budem ovde, sve dok odluka iz suda ne ode".
- Dabogda vaše kolege, koje su pobegle, noge polomile i nikad im ne zarasle … Dabogda
im se seme zamelo.
Ni sama ne znajući šta više uopšte da kažem, i bi mi žao što to grubo saopštavam čoveku
koji to ničim nije zaslužio. Naprotiv. Ali, bes je proizvodila činjenica da se sud, kao
institucija, svesno poigravao sa nečijim pravom. I to je ono što ja uprkos svemu nisam mogla
shvatiti. To je, pre svega, zločin samog suda, bez obzira kojoj svrsi služio.
Posle par minuta mirno sam pozvala Miloševića:
- Od odluke, predsedniče, nema ništa, i nemojte je ni očekivati.
On me još samo upita: ″Da li je ta informacija proverena?"
- Jeste, rekao mi je sudija Aranđel Markićević. On je tamo sam samcijat, ostali su pobegli
još u 12 sati. A odluka ne može izaći, jer je nepotpisana. Potpisuje je predsednik suda, a njega
nema. I on je pobegao.
″U redu je", reče on, ″ako se sud tako ponaša, neću njihovu odluku više ni tražiti. Tebi
Milena hvala".
78