noc prevare dan izdaje

Milena Arežina Noć prevare dan izdaje
već poslovična otvorenost, a pre svega bolećiva solidarnost, prosto me tog sekunda gurnula da
poverujem da je Milisav zaista u neopisivoj gužvi, i da je logično da mu pomognem.
Poverovah i propadoh. Bez reči sam pošla. Na njegovom licu spazih olakšanje, i naivno
mi bi drago što sam mu u nevolji pomogla. Avaj, kakav promašaj. Za mnom je išao ćutljivi
Periša. I danas mislim, samo da bi bio neoborivi svedok da sam sa Bakarecom razgovarala ja
a ne Milenković.
U holu haos, žamor. Grupa ljudi viče, protestuje. Upoznah se sa Nebojšom Bakarecom.
Ne samo da nije bio neprijatan kako su ga opisivali, nego jedno uljudno mlado biće, špicastog
i inteligentnog lica, nekako dečački radoznalog To me nagna da budem ljubaznija, nego što je
trebalo.
Predstavljajući se, rekoh mu da je sekretar Milenković zauzet oko neke organizacije, i da
pismeno dostavi zahtev, o kome će komisija odlučiti odmah.
″Gospođo Arežina, ja nisam ovde došao da razgovaram sa vama, nego sa predsednikom
Borivojem Vukićevićem. Vi ste samo član."
- Apsolutno tačno - rekoh tražeći pravu reč, u sekundu postajući svesna da je ovo podla
Milenkovićeva nameštaljka, za koju je ispravka nemoguća. Gotovo je, ja sam markirana, i to
je svrha. A ovo podmetnuto poštarenje će se pretvoriti u nešto opasnije, što on već zna.
″Vi, gospođo, spremate izbomu krađu, i mi to znamo. Ja hoću kod Vukićevića, da
protestujem zbog ovog čekanja. Već tri sata čekamo, a on neće da nas primi".
Zapanjeno sam gledala i slušala, čudeći se svojoj naivnosti do kraja. Sta ću ja, zbilja,
ovde s njim, i ogromnom grupom nezadovoljnih ljudi. Kroz glavu mi prolete i Perišin
zloslutni dolazak po mene; i bolećivo blefiranje Milenkovićevo; i moje zaletanje na koje su
ova dvojica perfidanata svakako računala.
Oni su izgleda zaista tri sata ovde čekali. Znači, neko ih je svesno mrcvario, da bih ja bila
obeležena. I to kao skandal.
- Gospodine Bakarec, ja se ovde izvinjavam samo u svoje ime, jer nisam znala da čekate
uopšte, a kamoli toliko. U protivnom, ne bih ni došla, jer i nemam nikakvo ovlašćenje osim da
vas zamolim da napišete pismeni zahtev. To vam prenosim ovog časa od sekretara Komisije,
a ako ste toliko čekali, trebalo je da uđete, kancelarija je samo deset metara odavde. Eno tamo
- pokazah rukom.
″Znamo mi gde on sedi, ali nam to ne dozvoljava obezbeđenje već tri sata. Ako ste vi to
sprečavali, budite sigurni, da će sutra sve novine brujati o vama", reče, gledajući me do kraja
neprijateljski. U tom pogledu prepoznala sam njegovo uverenje da sam mu došla ″kao kec na
deset". Sad ima konkretnu ličnost koju će napadati. Bez mog dolaska, bila bi to apstrakcija.
Već u polasku rekoh mu: ″Napišite taj zahtev i predajte". A on mi onako šeretski odbrusi: ″A
šta da napišem?"
- Valjda znate šta tražite, a i valjda ste advokat.
″Ne, ja sam dizajner."
- Pa, zašto ste pristali da to radite - upitah iznenađeno. ″A zašto ste vi pristali da mene
primite?" - reče ironično.
I tako se rastadosmo. Svaki razgovor bio je nebitan, stvar se već desila. Pojurih prema
Milisavu, spremna da mu iščupam glavu. Da čovek ne kontroliše bes, mnogi ljudi bi zaista
ostali bez glave. S takvom silinom sam uletela, da se on prosto okrenu u stranu.
- Skote pokvareni. Pa, zar ovoliko da me upotrebiš, na očigled svih. Slušaj, ukoliko ja
budem imala zbog ovog neprijatnosti, zapamti, jebaću ti majku kadtad.
46