HRVATSKA KRONIKA u LJETOPISU POPA DUKLJANINA - ovdje

takve razlike mogu okrenuti samo na Kaletićevu adresu. Potvrdu zato našli
smo i u Kaletićevu suzdržavanju, da kaže način, kako je prepisivao, dok je
to za Papalića istakao. Iz ovoga dakle izlazi, da je to Kaletić načinio prema
svom znanju i nahođenju, a možda dijelom i zbog nerazumijevanja teksta
u predlošku koji je, kako od Marulića znamo, imao suvišnih izraza…
Sada, kad je dokazano, da Kaletiću pripadaju one sadržajne razlike, koje
su veće, ne preostaje drugo, nego da njemu pripišemo i stilističke, koje su
nedužnije, a u njih ipso facto ulaze i neologizmi. To je i jasno, jer između
njegova prijepisa i originala nije bilo niša treće i posredno, a kako je original
bio dosta star, to on nije mogao u sebi imati neologizama, te ih nitko
drugi nije mogao unijeti nego Kaletić. Ovim se Črnčićeva i Šišićeva pretpostavka,
da bi neologizmi pripadali Kaletiću ostvaruju kao činjenica, sve
ako je Šišić, s nejasnog mu odnosa prepisivača prema predlošku, od toga
kasnije nešto odstupio na taj način, što je koncedirao, da bi Papalić mogao
štogod izmijeniti zbog lakšeg razumijevanja. Prema tomu zna se, od koga
potječu neologizmi, i zato oni više ne ometaju tvrdnje, da je Ljetopis Maruliću
i Kaletiću bio star... To nas onda mora odvesti k paralelnoj, a nezavisnoj
indirektnoj oznaci u pripisu registra sv. Petra u Selu, te ovaj njihov
susret u XIV. stoljeću uzeti za terminus post quem non postanka hrvatske
redakcije Ljetopisa popa Dukljanina, u kojoj je tekstovnom vezom pridodana
vijest o smrti kralja Zvonimira. To još nije sve. Naime mi ne znamo
ni iz čega, da je primjerak u Markovića bio originalan, a ne prijepis. Mi
smo ga gore slučajno nazivali originalom zbog odnosa prema prijepisima
i prijevodu, koji su od njega nastali.” 27
A. Newman, iz Kaletićeva navoda da je Papalić pisao”rič po rič” zaključuje:
“Es ist somit möglich, daß Kaletić Papalićs Abschrift noch einmal
in der lateinischen Schrift aufgeschrieben hat, um ein wertvolles Dokument
auch denjenigen, die die ‘bosančica’ Schriftweise nicht kannten,
zugänglich zu machen. Zusammenfassend kann gesagt werden, daß nur
durch die Annahme, daß beide Schreiber, Kaletić und Marulić, von einer
in der ‘bosančica’ verfassten Vorlage abgeschrieben haben, erklärt werden
kann, wieso es in einigen Fällen zur richtigen Lesart des lateinischen
Übersetzers bzw. zur falschen Lesart des Schreibers der kroatischen Version
kommen konnte.” 28 D. Mandić je 1963. godine upozorio kako nije toč-
27 S. Gunjača, Gdje i kako je svršio hrvatski kralj Dimitrije Zvonimir. Rad
JAZU, knj. 288, str. 238-245.
28 A. Newman, Die Chronik, nav. dj., str. 78.
19