In memoriam - Vojin Dimitrijevic - Beogradski centar za ljudska prava

majstor Kratke forme, misleći na svoje bezbrojne novinske tekstove iintervjue. Ali u Kratku formu spadaju i anegdote, šale i igre rečima,koje je on sipao kao iz rukava. Mnogi njegovi vicevi i kalamburi će sepamtiti i prepričavati generacijama.Imao je strast da ljudima izdeva nadimke. On sâm nije imao nadimka,za sve je bio samo Vojin. Doduše, njegovi ispisnici kažu da su ga uškoli zvali Švaba, ali to se Spitzname davno izgubilo. Nadimci koje jeVojin izdevao nisu bili zlobni, ali je svaki pogađao metu i peckao,baš onoliko koliko treba. Svi misle da je našeg, srpskog Karlosa takoprozvao upravo Vojin. Ustvari, nije, i to je dokazano jednim pažljivimistraživanjem. Ali već to što su mnogi spremni da se zakunu da jeautor nadimka Vojin, dovoljno govori. A nesporno Vojinovi su ovinadimci: Dete sreće – jedan od Vojinovih omiljenih đaka; Lindoro –isto Vojinov đak, sada vrlo ugledan pravnik u Engleskoj; Veliki Getsbi– jedan prijatelj.Krstio je ne samo pojedince nego, vrlo spretno, čitave grupe ljudi,naročito ako ih je povezivalo nešto što Vojin nije odobravao. Najšireje prihvaćen i verujem da će se dugo zadržati njegov naziv za srpskenacionaliste: Nacoši. I u njemu ima nečeg u osnovi benignog: nacošinisu nikakvi uštogljeni nacisti, oni mu dođu nešto kao „masaroši“ ilidruge smešne pojave iz prošlosti, „nacoši“ su nešto smeteno i aljkavo;uzmi-ostavi, ali oni su ipak „naši“. Kada Vojin za nekoga kaže da jenacoš, čoveku pred oči odmah izađu Sterijini Rodoljupci.Vojin je skovao i termin „genocidlije“, za one koji poriču da je u Bosnibilo genocida. Inspiraciju je našao u rečima jednog priprostog čoveka,koje je negde iskopao i često citirao: „Više volim da me ubiju nego dabudem žrtva genocida“.Imao je imena i za pripadnike pojedinih političkih stranaka. Kada seRadikalna stranka pocepala, Vojin je kao iz topa ispalio: „Dobili smoNeotomiste!“.