In memoriam - Vojin Dimitrijevic - Beogradski centar za ljudska prava

Vojin Dimitrijević kakvog ću pamtitiPostoje ljudi o kojima mislimo da će zauvek biti uz nas. Taj osećaj onjihovoj sveprisutnosti i značaju sa kojim smo se toliko srodili činiih delom našeg intelektualnog života i osećajnosti. Vojin je u tomeuspeo. Činilo se da to postiže sa lakoćom i bez velikog truda. Aliiza te lakoće stajao je neverovatno veliki rad, učenje, angažman. Bioje obrazovan, a stalno se obrazovao. I to ga je činilo izuzetnim, aipak tako bliskim i jednostavnim. I kada se na momenat činilo daga poznajete, iznenađivao je uvek novom svežinom duha i novimznanjem. Nikada se nije ponavljao i to nije ostalo neprimećeno.Nebrojeno puta imala sam priliku da od poznanika, kolega iprijatelja čujem isto pitanje: da li si slušala Vojina Dimitrijevićasinoć na televiziji. Njegovo pravničko znanje i sloboda duha bili suneograničeni. I ta njegova unutrašnja sloboda davala mu je snagu ibila inspiracija u odbrani ljudskih prava, po čemu ćemo ga pamtiti.Bilo da je govorio o, na primer, zaključcima Venecijanske komisije ilio kršenju ljudskih prava, uvek se obraćao čoveku. Nije bio zaštitnikljudskih prava nego njihov branilac, postojan na razmeđi koja odvajaracionalno od emotivnog, ali uvek osećajan. Približio je pravo ljudskihprava i običnim ljudima, i to baš u vreme masovnog kršenja ljudskihprava, i po tome je Vojin Volter našeg doba. Uverena sam da još nismosvesni tog prelomnog trenutka kada smo, zahvaljujući Vojinu postalibogatiji za jedan nov senzibilitet i svest o ljudskim pravima. To jezaveštanje koje nam je ostavio Vojin i koje će se tek vrednovati.Vojin Dimitrijević je bio čovek kulture i čovek politike. Sećam se sakakvim sam ga čuđenjem posmatrala kako osniva odbore Savezareformskih snaga, kada počinje naše druženje, a potom i Građanskogsaveza Srbije, i kako smireno i bez velikih reči objašnjava zašto namje potrebna takva stranka. On je mirnoću profesorskog poziva naPravnom fakultetu pretpostavio angažmanu intelektualca za jednumiroljubivu i tolerantnu politiku što je u agoničnoj Srbiji 90-ih bilone samo kažnjivo nego i delovalo neobično, poput glasa sa udaljenihzvezda. Ali nikada politika nije imala prednost nad njegovompravnom naukom. Naprotiv, srećno ih je spojio i tako politiku učiniodisciplinom dalekom od svake vulgarnosti. S pravom je Vesna Pešić