In memoriam - Vojin Dimitrijevic - Beogradski centar za ljudska prava

Za instituciju predsednikaOd malih nogu oduševljavali su me Velikani iz Prestonice koji umejuda održe vakelu priglupim provincijalcima.Velikani se poznaju i po tome što odmah posle predstavljanja počinjuda tepaju sagovorniku, pa deda od šezdeset i nešto godina u daljemtekstu postaje Miša, iako tako nikad nije potpisivao svoje knjige inovinarske priloge.Tepanje više govori o tepaocu nego o tepanom. Ovaj drugi ne možeda bira.Velikani uvek budu na vreme obavešteni da je „nedovoljno zapaženoprošla javna kritička intervencija“ tog i tog. Nisam obavešten ko izdajepotvrde da je nešto (ne)dovoljno zapaženo. Pretpostavljam da postojeslužbe koje se time bave i da one dostavljaju obavesti povlašćenim licima.Teofila Pančića poznajem bezmalo dvadeset godina. Ponekad sambacio oko na poneku njegovu kolumnu. Nikad jedan drugome nismorekli ružnu reč. Ni sad nemam potrebu da u otpozdravu pravim odsebe pluralis maiestatis, što on čini od sebe po/učiteljskim „Pokušajmoda raščlanimo...“.Prvi intervju s prof. dr Vojinom Dimitrijevićem, za duplericu unovosadskom Glasu omladine, napravio sam pre trideset godina.U tekstu „Predsednik nekih građana“ u Blicu nisam pominjaobivšeg predsednika Srbije. Teofil Pančić zbog nečega ima potrebu dapovodom tog teksta brani Borisa Tadića. Možda zbog toga što ja, kaoi svaki provincijalac koji živi u dubokoj unutrašnjosti, nisam obaveštenšta bi bilo „da je B. T. danas predsednik“. Velikan Teofil Pančić jeobavešten, pa obznanjuje: „on bi mu i na sahranu došao“. (Boris TadićVojinu Dimitrijeviću – M.R.)66 | 67Da sam ljubopitljiviji, zamolio bih za poverljivu informaciju da bi liB. T. došao na sahranu u društvu s Miloradom Dodikom. Grljenje sa