In memoriam - Vojin Dimitrijevic - Beogradski centar za ljudska prava

Vojin Dimitrijević„Humor i ironija su znak pameti i skromnosti onoga koji iznosineku tvrdnju. On time pokazuje da je uveren da se služi najboljimargumentima, ali da njih odvaja od sebe, jer ne misli da je nepogrešivi da nema neku bar sitnu manu. Ako je takav, sagovornici ga primajukao ljudsko biće, sa simpatijama ili razumevanjem koji odatleproističu. U suprotnom, njegova uobraženost se postepeno pretvarau ograničenost a njegove patetične tvrdnje sve su neumesnije.“ (VojinDimitrijević, Silaženje s uma, Beograd, 2006, Fabrika knjiga, str. 278).Pouzdano znam da pišući o humoru i ironiji pristojnog i pametnogljudskog bića, Vojin nije pisao o sebi. A stvarno – bio je takav.Vedrina, uz upornost i građansku hrabrost biće deo emotivnihsećanja onih koji su ga poznavali. Jasno predstavljen i lepo pisanteorijski opus ostaje svima koji žele da uče i čitaju. Patetiku i plitku„uozbiljenost“, ma kakve predznake da su imali – jednostavno jeprezirao. Zato ovo sećanje na njega neće biti patetično.Njegov način života je bio tako dinamičan, a interesovanja takoraznolika da izgleda gotovo neverovatno da ih je proživeo samo jedančovek u samo jednom životu. Naročito čovek koji nikad nije delovaoužurbano, isplanirano, čak ni ambiciozno. Ključ za razumevanje,verujem, leži u tome što je zapravo voleo ljude, zanimali su ga, čakje poštovao i one sa malo dostojanstva koje je u njima uspevao dapronađe, ma kako se oštro suprotstavljao idejama koje su izricali,stavovima (naučnim ili političkim) koje su iskazivali. Pravo je bilonjegova profesija i dominantno interesovanje. Ali, znao je mnogotoga drugog i sa radoznalošću i predanošću bavio se novinarskim iuredničkim poslom vodeći Kino oko, u mladosti je studirao psihologiju,okušao se u politici, odbijajući da postane političar. Nije zračiouobraženim „dostojanstvom“ koje se pripisuje profesorima (a,neretko ga i sami oni nastoje da emituju). Okupljao je ljude oko sebeintrigantnim profesionalnim zadacima koje je postavljao i zajednosa saradnicima uobličavao, okupljao ih je svojim suverenim znanjemi šarmom, zabavljao svojim nezlobivim gunđanjem. Njegovomličnošću lako je objasniti zbog čega je pravo ljudskih prava bilo