В И Д И Ц И / В З Г Л Я Д Ы / B E L V E D E R E S 68 SRBIJA • BROJ <strong>55</strong> • 2016.
Рабиндранта Тагоре, у Београду. За време његовог предавања на Коларчевом у нив е р з и те т у б а ца ј у а в ионе од па пир а , а успевају и да у опанцима, намењеним песнику као поклон домаћина, убаце отворено писмо које нико није хтео да им објави. НОВА ДРЖАВА, СТАРЕ НЕВОЉЕ Зе нит је сумрак доживео бројем 43, објављеним 1926. године, односно текстом „Зенитизам кроз призму марксизма“, потписаним псеудонимом (?) М. Расинов. Свемоћни Закон о заштити државе забранио је часопис због „комунистичке пропаганде“. Био је то његов последњи број и, без обзира што је тврдио да он није аутор спорног текста, издат је налог за хапшење Љубомира Мицића. Следи његово узбудљиво бекство преко Ријеке до Француске, у чијем главном граду живи и ради наредних десет година, издржавајући се углавном превођењем и писањем дела на француском језику у којима даље развија зенитистичке идеје и лик „Барбарогенија“, главног носиоца тих идеја. Неколико пута је покушао и да отвори уметничку галерију, дружећи се с многим угледним уметницима, писцима и уредницима часописа. У Београд се вратио 1936. године и четири лета доцније у свом новом књиже в но - поли т и чком ча с опис у Ср би јанство објављује „Манифест србијанства“ залажући се, поред осталог, за преиспитивање дотадашњих односа Срба и Хрвата, ватрено се борећи за права српског народа и брижно неговање ћириличног писма. Изашао је само један број. Године нацистичке окупације Београда провео је у борби за преживљавање, продајући разне (драгоцене) ствари из куће, заједно са супругом Анушком, верном пратиљом још од младалачких загребачких дана, иначе пореклом из богате јеврејске породице која је се одрекла након удаје и преласка у православље. Нова држава, старе невоље. Његова критика установа и ауторитета ни најмање није одговарала тек успостављеном поретку. Као и раније, и сада је сврставан у незгодне, непожељне, штетне, чак и опасне особе. А живот мора да иде даље. Преживљавају, Анушка и Љубомир, сакупљајући и продајући стари папир, повремено и пакетиће тада врло тражених жвакаћих гума које су му повремено стизале из православне црквене општине у Трсту. Следи избацивање из стана у Његошевој улици 69 и пресељење у скучени простор на последњем спрату у Улици проте Матеје 18, а онда, највећи ударац, смрт Анушке. Један од тада сасвим ретких његових пријатеља, Бранислав Скробоња, сведочио је да је Љубомир свакога боговетног дана одлазио на Ново гробље, на Анушкин гроб, све док је могао да се креће. Тада му се и поверио да једна наша угледна дневна новина није хтела да објави читуљу за Анушку. Бррр... ПОСЛЕ СВЕГА Мицићје умро у ходнику старачког дома у Качареву близу Панчева, 1971. године, од „запаљења плућа, али и исцрпљености, неисхрањености, па и наталоженог осећања губитништва због трајно неуспелих битака“. (Ипак, залагањем двојице младих пријатеља, сахрањен је поред своје Анушке.) Оставински поступак трајао је десетак година. Пошто је утврђено да нема наследника, сва његова заоставштина припала је Народном музеју у Београду. У дванаест металних сандука спаковане су књиге, документи, часописи и уметничка дела на папиру. У тринаестом, случајно нађеном у једној од канцеларија Музеја, откривени су уредно сложени радови гласовитих уметника авангардне уметности: Марка Шагала, Василија Кандинског, Ел Лисицког... Списак Мицићеве оставштине, како је утврдила историчарка уметности Ирина Суботић, особа која је друговала с њим и пописала његову доступну заоставштину, закључен је бројем 1772... С радовима из пребогате Мицићеве заоставштине српска јавност била је у прилици да се први пут упозна на в елико ј изложб и „Зе нит“ и аван гар да два де се тих го ди на, коју је 1983. године организовао Народни музеј у Београду а приредили је Ирина Суботић и Видосава Голубовић. Репринт свих 43 броја Зе ни т а објављен је четврт века доцније, уз обимну (заслужену) студију о живота и делу Љубомира Мицића коју су приредиле поменуте две ауторке. Да ли је Љубомир Мицић коначно ухватио ритам својих слутњи? s Љу бо мир Ми цић са су пру гом Ану шком у Ка ну, 1934. SERBIA • N O <strong>55</strong> • 2016 69