Srbija - nacionalna revija - broj 55 - srpski - niska rezolucija

О Д Л А З А К
охра брио ре кав ши да у град уско ро долаз
е И т алиј ани , а они с у благ онак лони
пре ма Ср би ма. Њи хо ве је ди ни це су се
по ја ви ле на Или џи по чет ком ма ја, ка да
је у гра ду по че ла да се бу ди на да да дола
зи крај хр ват ском те ро ру. Ме ђу тим, у
исто вре ме Нем ци су град пре пу сти ли
уста ша ма, а они су зна ли че му се Ср би
на да ју. Од лу чи ли су да нас раз у ве ре и
пред у хи тре до бру во љу Ита ли ја на. На
Ђур ђев дан, у ра ну зо ру, тре ском су се
отво ри ла вра та на там ни ца ма. Охо ло
уста шко ли це је уз вик ну ло: ,Ај те, Ср би,
на ура нак!‘“
ЗА КО ПА НИ У ВО ЗУ СМР ТИ
Ски ца пу та
Жар ко Ви до вић ро ђен је 1921. у Те шњу. Био до бро во љац
у Април ском ра ту 1941. У ок то бру 1941. ухап шен је у Са ра је ву.
Био у не мач ком, па уста шком ло го ру. Де пор то ван у Нор ве шку,
ка сни је по бе гао у Швед ску. У Уп са ли, где је до био ћер ку За гу,
ди пло ми рао на Фи ло зоф ском фа кул те ту, пр во исто ри ју фи лозо
фи је, за тим исто ри ју умет но сти.
По сле ра та, док то ри рао у Бе о гра ду 1958. Пре да вао на универ
зи те ти ма у Са ра је ву и За гре бу. Од стра њен са уни вер зи те та
у де цем бру 1967, до пен зи је, 1986, ра дио у Ин сти ту ту за књижев
ност и умет ност Ср би је.
Тај Ђур ђев дан ски ура нак био је послед
њи за ве ли ки број Са рај ли ја из
по зна тих срп ских по ро ди ца, ко ји су у
за твор до ве де ни за јед но са си но ви ма.
Ме ђу њи ма је би ло и му сли ма на ко ји
су се за у зи ма ли за Ср бе, или се из јашња
ва ли као Ср би. Њи ма је на ду шу
ста вља но и што су прет ход но би ли
про тив при па ја ња Мо ста ра Хр ват ској
ба но ви ни. Пред сва ну ће, под мр ким
не бом Са ра је ва, у са би је ним уско трачним
ва го ни ма, за о ри ла се пе сма Ђурђев
дан, као на да и опро штај, ко је та ко
рет ко иду ру ку под ру ку: „Про ље ће на
мо је ра не сли је ће, ђур ђе вак зе ле ни...”
Мно го го ди на ка сни је, при зна том вешти
ном јед ног естрад ног акро ба те, песма
истог име на и из ме ње ног тек ста,
по ста ће ши фра за пи ја но ве се ље.
„Из ве ли су нас из за тво ра и окол них
ка сар ни, и по ве ли ка оба ли Ми љац ке.
Од Град ске ви јећ ни це до Елек тричне
цен тра ле би ла је по ста вље на ду га
ком по зи ци ја те рет них ва го на, са три
ло ко мо ти ве. Ни смо зна ли ку да иде мо,
а и да је смо не би нам мно го зна чи ло.
На жа лост, или мо жда на сре ћу, ми нисмо
зна ли шта се зби ва у Ја се нов цу, као
уоста лом ни у оста лим де ло ви ма земље.
У град су ве сти спо ро сти за ле, а
до нас у за тво ри ма ско ро ни ка ко. Мисли
ли смо да нас во де у не мач ке рад не
ло го ре, што је сва ка ко бо ље не го би ти
уста шки за то че ник. На ва го ни ма је писа
ло: ,7 ко ња или 40 вој ни ка’. То ли ко
је мо гло да ста не у њих. Нас су, ме ђутим,
на тр па ли и по 200 у је дан, укупно
око три хи ља де љу ди. Ста ја ли смо
те сно са би је ни јед ни до дру гих. Ме ђу
на ма је би ло и де ча ка, љу ди већ из муче
них у там ни ца ма и оних ко ји се ни су
мо гли од у пре ти па ни ци, па смо по чели
да пе ва мо, да би смо их охра бри ли. У
још отво ре ним ва го ни ма за о ри ло се, С
оне стра не Јај ца, гај тан тра ва ра сте...‘ и,
За пје вај мо Ми тров ч ан к у, ко да је слобо
да...‘ А он да је не ко за пе вао, Ђур ђевдан’.
Имао је ду бок глас ко ји се про ломио
од оча ја и пр ко са. У ра ну зо ру, над
усну лим гра дом ко ји не слу ти те рет
на ше не мо ћи, раз ле гла се пе сма очајни
ка. Уста ше су по бе сне ле и од мах су
з ат в ориле в р ат а на в аг оним а , навука в -
ши лан це. ,Е, сад пје вај те, ко ли ко вам
во ља!‘ ви ка ли су. Ина че, пе сма, Ђур ђевдан’
је би ла ве се ла и пу на на де. Сла ви ла
је по че так про ле ћа, љу ба ви, но ви круг
при ро де и жи во та, пољ ске ра до ве и
плод ност. Као та ква, увек се пе ва ла на
уран ци ма. Уоста лом, Ђур ђев дан је тада
био је дан од нај ве се ли јих пра зни ка.
Овом пе смом бо дри ли смо јед ни дру ге
да не кло не мо, да не гу би мо ве ру у то да
ће мо се из ву ћи, мо жда чак и по бе ћи из
не ког од рад них ло го ра. Ко нач но, би ти
з аточеник Нем аца б ило ј е неупор ед ив о
бо ље не го би ти у уста шком ка за ма ту,
а ми смо ве ро ва ли да иде мо у не мачке
ру ке. Ме ђу тим, ка да смо кре ну ли
би ло је све те же хра бри ти се бе и друге.
Ста ја ли смо зби је ни, у мра ку, ско ро
без ва зду ха. Из че ти ри ма ла ре шет каста
отво ра, ви со ко у угло ви ма ва гона,
до пи ра ло је ва зду ха за по ла плу ћа.
Ни ко нам ни је да вао ни во де, ни хра не.
Ни смо мо гли да се по ме ри мо, ру ку покре
не мо, или дуг ме от коп ча мо. Ка да су
нас по те ра ли из там ни ца, ни смо сти гли
ни ју тар њу ну жду да оба ви мо, па смо
са да то чи ни ли сто је ћи јед ни уз дру ге.
Оне мо ћа ли љу ди су гу би ли свест, али
су ста ја ли уз нас, јер се ни је мо гло пасти
или се сти. И та ко, два да на... У Брод
смо сти гли тек су тра уве че.“
72 SRBIJA • BROJ 55 • 2016.