Srbija - nacionalna revija - broj 55 - srpski - niska rezolucija

Ра­бин­дран­та Та­го­ре, у Бе­о­гра­ду. За време
ње­го­вог пре­да­ва­ња на Ко­лар­че­вом
у ни­в е р ­з и ­те ­т у б а ­ца ­ј у а в и­о­не од па ­пи­р а ,
а успе­ва­ју и да у опан­ци­ма, на­ме­ње­ним
пе­сни­ку као по­клон до­ма­ћи­на, уба­це
отво­ре­но пи­смо ко­је ни­ко ни­је хтео да
им об­ја­ви.
НО­ВА ДР­ЖА­ВА, СТА­РЕ НЕ­ВО­ЉЕ
Зе нит је су­мрак до­жи­вео бро­јем 43,
об­ја­вље­ним 1926. го­ди­не, од­но­сно текстом
„Зе­ни­ти­зам кроз при­зму марк­сизма“,
пот­пи­са­ним псе­у­до­ни­мом (?) М.
Ра­си­нов. Све­моћ­ни За­кон о за­шти­ти држа­ве
за­бра­нио је ча­со­пис због „ко­му­нистич­ке
про­па­ган­де“. Био је то ње­гов послед­њи
број и, без об­зи­ра што је твр­дио
да он ни­је аутор спор­ног тек­ста, из­дат је
на­лог за хап­ше­ње Љу­бо­ми­ра Ми­ци­ћа.
Сле­ди ње­го­во уз­бу­дљи­во бек­ство преко
Ри­је­ке до Фран­цу­ске, у чи­јем глав­ном
гра­ду жи­ви и ра­ди на­ред­них де­сет го­дина,
из­др­жа­ва­ју­ћи се углав­ном пре­во­ђењем
и пи­са­њем де­ла на фран­цу­ском јези­ку
у ко­ји­ма да­ље раз­ви­ја зе­ни­ти­стич­ке
иде­је и лик „Бар­ба­ро­ге­ни­ја“, глав­ног носи­о­ца
тих иде­ја. Не­ко­ли­ко пу­та је поку­шао
и да отво­ри умет­нич­ку га­ле­ри­ју,
дру­же­ћи се с мно­гим углед­ним умет­ници­ма,
пи­сци­ма и уред­ни­ци­ма ча­со­пи­са.
У Бе­о­град се вра­тио 1936. го­ди­не и
че­ти­ри ле­та доц­ни­је у свом но­вом књиже
в ­но - по­ли ­т и ч­ком ча ­с о­пи­с у Ср би јанство
об­ја­вљу­је „Ма­ни­фест ср­би­јан­ства“
за­ла­жу­ћи се, по­ред оста­лог, за пре­и­спити­ва­ње
до­та­да­шњих од­но­са Ср­ба и Хрва­та,
ва­тре­но се бо­ре­ћи за пра­ва срп­ског
на­ро­да и бри­жно не­го­ва­ње ћи­ри­лич­ног
пи­сма. Иза­шао је са­мо је­дан број.
Го­ди­не на­ци­стич­ке оку­па­ци­је Бе­о­града
про­вео је у бор­би за пре­жи­вља­ва­ње,
про­да­ју­ћи раз­не (дра­го­це­не) ства­ри из
ку­ће, за­јед­но са су­пру­гом Ану­шком, верном
пра­ти­љом још од мла­да­лач­ких загре­бач­ких
да­на, ина­че по­ре­клом из бо­гате
је­вреј­ске по­ро­ди­це ко­ја је се од­ре­кла
на­кон уда­је и пре­ла­ска у пра­во­сла­вље.
Но­ва др­жа­ва, ста­ре не­во­ље. Ње­гова
кри­ти­ка уста­но­ва и ауто­ри­те­та ни
нај­ма­ње ни­је од­го­ва­ра­ла тек ус­по­ставље­ном
по­рет­ку. Као и ра­ни­је, и са­да је
свр­ста­ван у не­згод­не, не­по­жељ­не, штетне,
чак и опа­сне осо­бе. А жи­вот мо­ра да
иде да­ље. Пре­жи­вља­ва­ју, Ану­шка и Љубо­мир,
са­ку­пља­ју­ћи и про­да­ју­ћи ста­ри
па­пир, по­вре­ме­но и па­ке­ти­ће та­да вр­ло
тра­же­них жва­ка­ћих гу­ма ко­је су му повре­ме­но
сти­за­ле из пра­во­слав­не цр­квене
оп­шти­не у Тр­сту. Сле­ди из­ба­ци­ва­ње
из ста­на у Ње­го­ше­вој ули­ци 69 и пре­сеље­ње
у ску­че­ни про­стор на по­след­њем
спра­ту у Ули­ци про­те Ма­те­је 18, а он­да,
нај­ве­ћи уда­рац, смрт Ану­шке. Је­дан од
та­да са­свим рет­ких ње­го­вих при­ја­те­ља,
Бра­ни­слав Скро­бо­ња, све­до­чио је да је
Љу­бо­мир сва­ко­га бо­го­вет­ног да­на од­лазио
на Но­во гро­бље, на Ану­шкин гроб,
све док је мо­гао да се кре­ће. Та­да му се
и по­ве­рио да јед­на на­ша углед­на днев­на
но­ви­на ни­је хте­ла да об­ја­ви чи­ту­љу за
Ану­шку. Бр­рр...
ПО­СЛЕ СВЕ­ГА
Ми­цић­­је умро у ход­ни­ку ста­рач­ког
до­ма у Ка­ча­ре­ву бли­зу Пан­че­ва, 1971.
го­ди­не, од „за­па­ље­ња плу­ћа, али и исцр­пље­но­сти,
не­ис­хра­ње­но­сти, па и ната­ло­же­ног
осе­ћа­ња гу­бит­ни­штва због
трај­но не­у­спе­лих би­та­ка“. (Ипак, за­лага­њем
дво­ји­це мла­дих при­ја­те­ља, са­храњен
је по­ред сво­је Ану­шке.) Оста­вински
по­сту­пак тра­јао је де­се­так го­ди­на.
По­што је утвр­ђе­но да не­ма на­след­ни­ка,
сва ње­го­ва за­о­став­шти­на при­па­ла је Народ­ном
му­зе­ју у Бе­о­гра­ду.
У два­на­ест ме­тал­них сан­ду­ка спа­кова­не
су књи­ге, до­ку­мен­ти, ча­со­пи­си и
умет­нич­ка де­ла на па­пи­ру. У три­нае­стом,
слу­чај­но на­ђе­ном у јед­ној од канце­ла­ри­ја
Му­зе­ја, от­кри­ве­ни су уред­но
сло­же­ни ра­до­ви гла­со­ви­тих умет­ни­ка
аван­гард­не умет­но­сти: Мар­ка Ша­гала,
Ва­си­ли­ја Кан­дин­ског, Ел Ли­сиц­ког...
Спи­сак Ми­ци­ће­ве остав­шти­не, ка­ко је
утвр­ди­ла исто­ри­чар­ка умет­но­сти Ирина
Су­бо­тић, осо­ба ко­ја је дру­го­ва­ла с
њим и по­пи­са­ла ње­го­ву до­ступ­ну за­остав­шти­ну,
за­кљу­чен је бро­јем 1772...
С ра­до­ви­ма из пре­бо­га­те Ми­ци­ћеве
за­о­став­шти­не срп­ска јав­ност би­ла
је у при­ли­ци да се пр­ви пут упо­зна на
в е­ли­ко ј из­ло­жб и „Зе нит“ и аван гар да
два де се тих го ди на, ко­ју је 1983. го­ди­не
ор­га­ни­зо­вао На­род­ни му­зеј у Бе­о­гра­ду
а при­ре­ди­ли је Ири­на Су­бо­тић и Ви­доса­ва
Го­лу­бо­вић. Ре­принт свих 43 бро­ја
Зе ни т а об­ја­вљен је че­тврт ве­ка доц­није,
уз обим­ну (за­слу­же­ну) сту­ди­ју о живо­та
и де­лу Љу­бо­ми­ра Ми­ци­ћа ко­ју су
при­ре­ди­ле по­ме­ну­те две аутор­ке.
Да ли је Љу­бо­мир Ми­цић ко­нач­но
ухва­тио ри­там сво­јих слут­њи? s
Љу бо мир
Ми цић са
су пру гом
Ану шком
у Ка ну, 1934.
SERBIA • N O 55 • 2016
69