Srbija - nacionalna revija - broj 55 - srpski - niska rezolucija

ПРОФ. ДР ЖАРКО ВИДОВИЋ (1921–2016), ВЕЛИКАН СРПСКЕ КУЛТУРЕ
Сведок голготе,
пророк васкрса
Био је у возу смрти којим је хрватска војска 1942. превозила заточене сарајевске Србе у
логор „Јасеновац“, на пут без повратка. (Тада је чуо изворну верзију песме „Ђурђевдан“.) Ипак
је завршио у радном логору у Норвешкој, после побегао у Шведску, након рата вратио се у
Југославију. Студирао, докторирао, предавао. Написао књиге од изузетне важности за српску
културу и српску идеју. Рано схватио да нема краја српском страшном веку ни опстанка
без унутрашње обнове. Зато је био на удару и србофоба и псеудо-Срба. Објављујемо делове
његових ратних сећања која нам је недавно испричао
Пише: Дејан Булајић
Че сто се за др жи мо по ред љу ди
ко ји су чи та вог жи во та хо да ли
уским и стр мим ста за ма. У њима
по сто ји до вољ но од луч но сти, не сумњи
ва хра брост и ма ло са мо ће, као бла га
ни јан са за го нет но сти. Жар ко Ви до вић,
исто ри чар ци ви ли за ци је, ли ков ни крити
чар и пра во слав ни ми сли лац је чо век
ко ји је са вла дао мно ге жи вот не стр мине.
Оне су у ње му ство ри ле по сто ја ну
лич ност, ко јом до ми ни ра ју оства рени
ци ље ви и ре ал на спо зна ја о све ту и
вре ме ну. Мо ли мо га да за На ц и о н а л ну
ре ви ју, по но во про ше та не ким сво јим
ста за ма и да у се ћа ње при зо ве да ле ке сапут
ни ке, јед ну пе сму и зло у гру ди ма без
ду ше. То ће га вра ти ти у ђур ђев дан ски
воз смр ти, ко ји је 1942. ње га и још три
хи ља де срп ских за то че ни ка из Са ра је ва
во зио до Ја се нов ца.
„По сле дво го ди шњих сту ди ја у Загре
бу, где сам мо гао осе ти ти на ра сло нерас
по ло же ње пре ма Ср би ма, и крат ког
бо рав ка у вој ној је ди ни ци у Пе тро вара
ди ну, по ло ви ном апри ла 1941. вра тио
сам се у Са ра је во. Та мо је би ла сти гла
елит на аустриј ска тру па чи ји је основни
за да так био да уве ри Ср бе у по тре бу
да об но ве те ко ви не аустро у гар ске влада
ви не. На то ме су ин си сти ра ли и Немци,
ко ји су же ле ли да оства ре ко рек тан
од нос са Ср би ма. Уста шке је ди ни це, ко је
с у у в елико пир ов але по у н ут р ашњ ос т и
Бо сне, сти гле су у Са ра је во 20. апри ла,
али по ред Не ма ца ни су сме ли од мах да
на ср ну на Ср бе. Та ко је би ло до 22. ју на,
ка да су Нем ци на па ли Со вјет ски Са вез.
Од та да се жи вот у Са ра је ву бит но мења.
Због по ме ра ња не мач ких је ди ни ца,
уста ша ма је по ве ре на власт и до зво ље но
им је да ра де шта хо ће. Они ни су оклева
ли. Кре ну ли су у сво је вр сну по те ру за
Ср би ма. Хап си ли су и мал тре ти ра ли кога
су сти гли.“
Убр зо је усле ди ло и ње го во хап ше ње.
„Ухап шен сам 6. ок то бра 1941. Провео
сам ме сец да на у њи хо вом за тво ру,
под стал ним ба ти на ма, то ли ко да ме ни
ро ђе на мај ка ни је пре по зна ла ка да ме
ви де ла. По сле то га сам пре ба чен у немач
ки за твор, у ко јем је си ту а ци ја би ла
бо ља. У ње му сам био до 3. апри ла следе
ће го ди не, ка да сам осло бо ђен од опт
ужб е з а ком унис т и чк у а г ит ац иј у. Радост
због из ла ска на сло бо ду је крат ко
тра ја ла. На из ла зу из згра де су да уста ше
су ме ухап си ле са мо за то што сам Србин
и вра ти ле у там ни цу Град ског затво
ра. У ће ли ји број 4 би ло је нас 60 и
по но во се отво рио круг по ни жа ва ња и
тор ту ре. Кра јем апри ла је до ве ден мој
по зна ник Ми ћа Су бо тић, ко ји нас је
Фо то:
Ду шан Ја у ко вић
(Ар хи ва „Зе ни та“)
SERBIA • N O 55 • 2016
71