Srbija - nacionalna revija - broj 55 - srpski - niska rezolucija

МА РИ НА МАЉ КО ВИЋ, СЕ ЛЕК ТОР КА СРП СКЕ ЖЕН СКЕ КО ШАР КА ШКЕ
РЕ ПРЕ ЗЕН ТА ЦИ ЈЕ, ШАМ ПИ ОН КИ ЕВРО ПЕ
Дати све
и остатак
Од ра ста ла је у по ро ди ци слав ног тре не ра, жи ве ла у мно гим зе мља ма. При вла чи ли су је глу ма,
фо то гра фи ја, је зи ци. Ко ли ко је ду бо ко у ко шар ци схва ти ли су тек кад је свој бе о град ски тим
уве ла у Пр ву ли гу. По сле се са срп ском жен ском ре пре зен та ци јом по пе ла на европ ски трон. Зна
ка ко се об на вља соп стве на уну тар ња рав но те жа и из љу ди при зи ва оно нај бо ље. Срећ на је
што по зна је сво ју зе мљу и што љу ди раз у ме ју су шти ну под ви га ти ма ко ји во ди. Во ли дух
ка фа не и ста ре пе сме. Част је ме ђу Ср би ма леп по јам, што их ја сно опи су је
Текст: Алекса Комет, Де јан Бу ла јић
Од ма лих но гу је ути ске о све ту гута
ла као елик сир, осе ћа ју ћи да у
мно штву иза зо ва вре ба онај ко ји
је кро јен баш по ње ним ме ра ма. Слу тила
је, ма да о то ме ни је го во ри ла, да мо ра
би ти спрем на ка да њен тре ну так до ђе.
Зна ла је да ће га пре по зна ти и да му не ће
до зво ли ти да ми не, по ред ње.
– С об зи ром да сам жи ве ла у мно гим
зе мља ма и да смо че сто ме ња ли ме сто
бо рав ка, би ла сам пре пу на ути са ка о
раз ли чи тим ства ри ма. Чи ни ло ми се да
ми је све на до хват ру ке, па су се и интер
ес ов ањ а с мењ ив ала : привлачила ме
је глу ма, фо то гра фи ја, је зи ци су ми увек
би ли иза зов ни. У ко рак са ти ме, не преста
но сам пра ти ла и ко шар ку, али ни сам
мо гла да прет по ста вим да ће ми по стати
жи вот ни пу то каз. Јед но став но, не ке
ства ри се до го де ми мо на ших оче ки вања.
Ако би се мо гло ре ћи да је ло гич но
да се у мо јој по ро ди ци не ко за ра зи кошар
ком, он да би се пре мо гло по ми слити
на бра та. Он је, ме ђу тим, кре нуо другим
пу тем, а ме ни се до го ди ло то не што,
што ме је трај но ве за ло за овај спорт.
Де ца ко ја ста са ва ју у спорт ским поро
ди ца ма по не кад осе те за мор због интен
зи те та жи вље ња. Код Ма ри не то,
ме ђу тим, ни је био слу чај.
– То би био лак ши пут, а то не ли чи
на ме не. Жи вот у та квим по ро ди ца ма
не ко ме са стра не из гле да ла ко и рас те реће
но. При зна јем да су се мо ји ро ди те љи
по тру ди ли да та кав осе ћај стек не мо мој
брат и ја, али, исто та ко, по сто је ре флекси
ко ји су ме оп те ре ћи ва ли. Увек ме је,
при но вим се лид ба ма, пра ти ла сна жна
но стал ги ја за Бе о гра дом. Ро ди те љи су
то мо жда и осе ћа ли, па су нас че сто дово
ди ли ов де и упор но ин си сти ра ли да
са чу ва мо до дир са бли ским љу ди ма, нашом
кул ту ром и је зи ком. На то ме сам
им да нас за хвал на. Је сте на по ран ри там
че стих се лид би и по ме ра ња са ме ста на
ко ја сте се упра во на ви кли, али то, ипак,
ко нач но утвр ди и не ке зна ке ка рак те ра
и на те ра вас да се на вик не те на про ме не
као на жи вот ну не ми нов ност.
Ул а з ак у про фе си о н а л не тре нер с ке в о­
де утвр дио је пу то каз ко ји је ве о ма бр зо
до вео до успе ха, при че му су се три јум фи
ни за ли је дан за дру гим.
– То је за и ста нео бич на при ча. Го то во
да ни сам зна ла за по раз. Од тре нут ка када
сам са шест де вој чи ца у „Ушћу“ по ста-
Фо то:
Ар хи ва
с а го в ор ни ц е
SERBIA • N O 55 • 2016
97