Borislav Pekic - Novi Jerusalem.pdf - Ponude.biz

samo radi, a ako se nešto i napravi, to je slučajno, bilo je svejedno dok se,
radeći, ispunjavao jedini smisao rada, sadržan u radnom procesu. Rad je bilo
ono što je Зека (Zeka) inspirisalo. Zato su povremene koristi bile nusproizvodi,
za koje, kako rekoh, nisam načisto, jesu li bili namerni ili posledica nehata,
greške, slučaja.
Tzv. korisnih (zapravo besmislenih) radova je bilo sve manje, po svoj prilici
zato što su se Novojerusalemljani već izvežbali u nekorisnim (onima sa
smislom, zapravo) aktivnostima, što su u neproizvodnom radu postali veštaci,
a možda i stoga što je za korisnim, upotrebnim stvarima sve manje potrebe
bilo. Civilizacija je imala sve što joj je potrebno, a što imala nije, nije joj
trebalo jer da jeste, da joj je trebalo, svakako bi imala.
Stoga je, takođe, pretežna većina radova - da naučnik nisam pa se od
izuzetaka osiguravam, rekao bih i svih - za koje sam na nalazištu našao
dokaze bila besmislena, pa time i najkorisnija u smislu u kome se korist u
Novom Jerusalemu shvatala: unapređivan je rad kao proces, a ne nešto izvan
njega, neko delo, neki proizvod.
Najomiljenije je bilo obaranje drveća, s kojim se posle ništa nije činilo, ili
razbijanje stena, s čime se stvar završavala. Nije bilo retko ni naizmenično
prokopavanje pa zatrpavanje izlišnih useka u zemlji. (Ukoliko je bila tvrđa,
useci behu dublji.) Naveliko je upražnjavano pravljenje krajnje jednostavnih
tvorevina koje su brzo propadale, da bi se ponovo pravile i propale, ustupajući
mesto još kratkotrajnijim kopijama.*22
To mi je otvorilo oči. Utvrdio sam da je smisao tog rada bio u samom radu. Ali,
u čemu se on sastojao? Bio je u radu, u redu, ali šta je - bio?
Igra. Igra je bio. (I sad smo već na temi Zabave ovog Poglavlja.) Rad je za te
ljude bio puka igra. Večna igra jednog u svemu namirenog i zadovoljnog sveta.
U njoj se oslobađala energija, koja se u savršenim uslovima života nije mogla
trošiti na nešto pametno i korisno, kao u nesavršenom što se čini. U njoj je,
možda, bilo i izvesne ritualne simbolike. Ukazivala je na to ceremonijalna
monotonija svake javne delatnosti. Obožavanje rada iz varvarskih davnina, kad
je za njim nestalo potrebe, pretvoreno je u kultnu zabavu.*23
No sve je to od drugostepenog značaja. Nedoumica u izboru krajnjeg motiva,
izvesne logičke pukotine u ovim tezama irelevantne su prema udivljujućoj
spoznaji da je postojao svet kome je rad uistini nešto značio i sa radošću se
obavljao. Svet toliko različit od našeg da se njegov koncept mora tumačiti s
više pažnje nego da je reč o civilizaciji termita.
Što se zabave tiče, ona je takođe bila u radu. Зек (Zek) se najbolje relaksirao
radeći. Neki drugi oblici odmora koji bi se porediti mogli sa savremenim
načinima gubitka vremena nisu postojali. Osim ako u zabavu ne računamo sam
život u Novom Jerusalemu, na šta bismo, posle svega, imali prava.
I pacove, razume se. Pre svega - pacove.
*20. Jedna parenteza. Nauka je u prvom redu - metod. Od njega sve zavisi.
Metod je sinonim za logiku. Logika je sadržina metode, metod oruđe logike. To
je dokazivo i u primeru odnosa ishrane, zdravlja i odsustva potrebe za
lečenjem. Iz, za naše pojmove, bedne, za zdrave pojmove, međutim, prave
ishrane, izvlači se logičan zaključak o besprekomom zdravlju Зека (Zeka), ali
se on, sigurnosti radi, potpomaže i drugom premisom, odsustvom bolničke
nege, koja se opet logično zaključuje iz njihovog zdravlja, a ovo iz odmerene