Borislav Pekic - Novi Jerusalem.pdf - Ponude.biz

Takvim smo, eto, životom živeli moj prijatelj, ja i svi izopćenici naše vrste pre
nego što smo iz srodnih razloga zaštitu Geta napustili i našli se u svetu u kome
vreme nije stajalo, a mrtvi svoje utvare nisu iza sebe ostavljali.
Okolnosti su nas, na žalost, rano razdvojile. Ja sam se, iz razloga koji se priče
ne tiču, s porodicom preselio u London i tamo ostao blizu dvadeset godina. S
početka smo se dopisivali a i prilikom mojih poseta Beogradu viđali. Kasnije se
korespondencija proredila u maniru koji se čini prirodnim, a neprirodan postaje
tek ako naročit događaj na njega skrene pažnju. A i sretali smo se sve ređe. Ili
on, kad sam dolazio, u gradu nije bio, ili su mene obaveze sprečavale da ga
obiđem. Susreti najzad sasvim izostaše, pisma prestaše da ih zamenjuju, a što
je najtužnije u svemu, nestalo je, bar kod mene, osećanje da time nešto
gubim. Pratio sam u novinama njegove uspehe, u međuvremenu i sam
izvesnim bio obdaren, i tako je to neodređeno stanje naših odnosa trajalo sve
do 1987. i mog povratka u zemlju.
Prve mesece proveo sam u bunilu povratništva. Nije posredi bilo samo
privikavanje na nov, najčešće tegoban model života, izazvan hroničnim
nepodudarnostima veštačkih socijalističkih načela i prirodne ljudske prirode, ni
poimanje promena kojima su bili izloženi podjednako i moji prijatelji i moji
neprijatelji, pa ni moribundski utisak da se nisam vratio kući, nego jednu
tuđinu zamenio dragom, usled neočekivanosti iskustva - gorom od one koja se
napustila. Posredi je bilo suočavanje s promenama u sebi. Ne vidim prikladnije
objaš-njenje od onog što sam ga s izvesnom setom ispisao u knjizi "Pisma iz
Tuđine":
„Svako ko je duže vremena živeo u geografskoj tuđini zna šta to znači. I
koliko, čak i akoje dobar, život gubi ako se ne živi napravom mestu, kada se
živi izvan njega, kao što Englezi vele - out of place. A pravo je mesto uvek ono
na kome smo porasli. Jer, od sviju tuđina na koje je čovek osuđen,
najsnošljivija je ipak sopstvena. I baš tu za povratnike iz tuđe u svoju zemljn,
ako se ne vraćaju u mrtvačkom sanduku, nastaju neočekivane i bolne, no, sve
u svemu, prirodne teškoće... Odlaskom iz zemlje iz nje se čupaju koreni koji
nas spajaju s poreklom, rodnim tlom, njegovom istorijom i sudbinom. U tuđem
svetu ne nalaze odgovarajuću hranu pa venu. Puštaju se drugi. Ali, oni su
lažni, veštački. To su pseudokoreni alibija. Korenje za priliku. Ono nas siti ali
ne hrani. U međuvremenu staro korenje truli. Ako niste građanin sveta, a malo
je ko od nas rođeni apatrid, gubitkom prvobitnog korenja gubimo i svaku
realnu šansu za povratak. O, možemo se mi fizički vratiti, u svojoj zemlji još
dugo živeti, pa i umreti, ali ništa više neće biti kao pre... Nesporazum nije u
tome što zemlja nije spremna da nas prihvati nego što mi više nismo spremni
nju da prihvatimo. Odbaciti nešto zašta znate da mu pripadate teže je nego biti
odbačen odnečega čemu se ne pripada i nikad pripadalo nije. Nije najteža
tuđina što su vamje svojim nerazumevanjem nametnuli drugi. Najteža je ona
koju ste svojim nerazumevanjem drugih sami stvorili... "
Zaokupljen ponižavajućim osećanjima izopćenosti i nastojanjem da se s njim
srodim, ako već kadar nisam da ga se oslobodim, opterećen tehnološkim
zahtevima repatrijacije i obnovom građanskih prava kojih sam se privremeno
bio odrekao, mada malo beše izgleda da ijedno koristim, nisam stizao da
oživim i lične veze. Smerao sam to da preduzmem tek kad dovršim smeštanje
u staro ležište, u otisak svoj ostavljen ovde još ranih sedamdesetih, i
neutrališem nekako njegovu neprijatnu, hladnu odbojnost.