Borislav Pekic - Novi Jerusalem.pdf - Ponude.biz

On je tome davao ubedljive načelne razloge, ali ja sam sumnjao da je otpor
poticao od toga što su u njima davane mahom tuđe drame.
- I on je pesnik - rekao mi je.
- Ko?
- Čovek koji mi piše pisma.
- Upoznao si ga?
- Ne. Pisao mi je.
Pokazao mi je drugo pismo. Bilo je pisano istom mašinom, na istoj hartiji kao
prvo. Opet sam osetio da ono što u njemu vidim nije sve, i opet nisam znao
šta je to što ne vidim. Poruka je bila kratka. Sadržala je strofu pesme.
„ Vratiću se kao refren što se vraća,
U maštu tvoju dovršenu bedom,
Kroz snove tvoje oblik, biće redom,
Moja će sena kao Pan s frulom da korača!"
- Pa to je tvoja pesma! - rekao sam.
- Nije.
- Jeste. Meni si je čitao. Sedeli smo kod tebe u Krunskoj, bila je 1947, i ti si mi
čitao ovu pesmu.
- Ne ovu.
- Istu ovu.
- Možda istu, ali ne ovu. Ja sam svoju samo tebi pokazao. Nikome drugome.
- Onda si je objavio. -Nikad je nigde nisam objavio.
- Od tada je prošlo četrdeset godina. Ti se ne sećaš.
- Čim si otišao, ja sam pesmu spalio. -Zašto?
- Plašila me je. Na neki način i nije bila moja. Kao da sam je pod prinudom, ali
bez znanja o tome, odnekud prepisao. Bila je nečista. Ličila je na zabranjena
prizivanja. Na nešto što bi se jednom moglo dogoditi.
- Da ti, kao što pesma preti, s frulom prođeš kroz nečije snove i iz njih više
nikad ne izađeš?
- Ne. Da neko drugi kroz moje snove prođe.
- U svakom slučaju, sad bi možda mogao prepoznati autora. Osećao sam se
neugodno. Nisam video besmrtnog Pana kako kroz
ljudske snove prolazi, veselo duvajući u frigijske dvojnice, video sam biće bez
lika u cmom ogrtaču kako u ambis odvodi naše omađijane živote. Neku vrstu
Tračkog konjanika na nogama. -Kako?
- Pesme su kao otisci prstiju.
- Ne znam nikoga ko tako piše.
- Baš nikog?
- Tako više niko ne piše.
To je istina. Tako više niko i ne misli. Niko se ne trudi da sudeluje u najboljoj
mogućoj definiciji čoveka. Pošto je povesna istraga za njom počela od
duhovne, s kojom se teško snalazila u buci zavijanja superiornog trbuha,
završila je s bednim pitanjem njegovog punjenja. Ceo se jebeni kosmos u
mome stomaku, u mojim crevima završavao. Uprkos navodnim
bezmernostima, ceo je tu, u trbušnu duplju stao. Između jetre i žuči, u
susedstvu izmeta, odvijala se božanska tajna života. I drugog kosmosa nema.
Što stvorio nisam, morao sam pokušati uništiti, inače bih se osećao suvišnim.