Borislav Pekic - Novi Jerusalem.pdf - Ponude.biz

imenom, malo će raoći da saopšti. O tome kako "stolica" izgleda. Ali će,
možda, ako je isproba, kadar biti da kaže kakva je, kako se u njoj sedi.
- Ti leteja afto? Šta velite?
- Udobna je - priznade.
- Eto, u tome — odgovorio je majstor Kir Angelos. U tome je bio njegov stil.
I gost je najzad toliko razumeo. Teže mu beše objasniti da je vreme odlasku,
jer se mrak spuštao, a morejski su drumovi već godinama bili otvoreni grobovi.
Kir Angelos ga je skoro silom sa stolice digao.
Vrućina je tog leta bila nesnosna. Jara se nije, kao obično, spuštala jedino sa
žutog, usijanog neba. Dizala se i sa zemlje, zagrejane lomačama, paljenim da
se dimom otera kuga koja je uveliko zakoračila na Pelopones. Umiralo se
svuda, za tri ili pet dana. Svuda, osim u Tegeji. Tegejci su zasada trpeli vrućinu
i strah da će plava bolest najzad i među njih doći.
Kir Angelos je znao da neće. Ne - još uvek. Dok posao ne završi, Aristurgemu,
svoje remek-delo. Na čemu je, osim umetničkom uobraženju, sigurnost
zasnivao, niko u radionici nije znao, ali su svi bili spremni da mu veruju, moleći
boga da to što radi, to svoje remek--delo, nikad ne završi.
Sve, na žalost, kraj ima, i Kir Angelos je bio tamo gde svaki umetnik žudi da
bude, mrzeći čas u kome će do njega neizbežno doći.
Bio je na kraju.
Odsečni, jaki, nestrpljivi šumovi od pre dve godine, koji su svedočili da, ma
kako zadati, udarci dletom ne mogu ozlediti oblik koji se traži, da drvo sa sebe
tek zbacuje izlišne naslage materije, sred kojih se buduća lepota krije, ustupili
su mesto nežnom, obazrivom, kratkotrajnom struganju i dugim tišinama
između njega.
Samo je iskusni Enas znao da se iza zabravljenih vrata atelijera odvija
mistirion, tajna, za umetnost sveta kao i za veru ona što se zbiva iza
ikonostasa kad preko njega padne crna zavesa da sakrije čudo pretvaranja
vina u krv pričešća. Sve do sada, predmet, ma na čemu majstor radio, nije
postojao. Postojalo je mrtvo drvo i oblik koji je na predmet sećao.
Tamo iza vrata, kao iza cme oltarske draperije, drvo oživljava. Sve do sada je
svaki dobar pokret dleta vodio predmetu, a pogrešan se mogao ispraviti; od
sada svaki mora biti pravi, svaki će ga pogrešan vratiti u nepostojanje. Neće to
biti fizičko ništavilo. Predmet će ostati ali nikad više neće moći da bude što je
bez tog suvišnog pokreta bio - jedini i završni oblik bogomdane suštine. Sebi
jed-nak, sobom uobličen. Aristurgema. Remek-delo.
Enas je za tvoračke patnje znao. Pogotovu što je taj pogrešan pokret uvek
činio. I postajao ga svestan kad je kasno, kad je on već obavio rušilačku
rabotu na delu, što bi bez njega savršeno bilo. Zapažao ga je, naravno, i Kir
Angelos. Neupućeni poručioci nikad. Čak ni sabirači lepote. I nije im ga vredelo
objašnjavati. Enas je samo zbog te nedostupne tajne iza zaključanih vrata,
koja se nije učenjem ni vežbom otkrivala, nego se ili znala ili nije, pomiren bio
s izvesnošću da će biti dobar, pa možda i čuven rezbar, ali nikad, nikad
Megalos mas-toras Dumetrius Kir Angelos.
U majstorovom napredovanju prema konačnom obliku, čiju prirodu Enas nije
znao, i mogao je slediti samo preko zvukova, beše jedan neobjašnjiv
poremećaj. Zbunjivao ga je. Nije se s njegovim iskustvom slagao. Zbio se
posle poslednje posete sluge iz Konstantinopolja.