Borislav Pekic - Novi Jerusalem.pdf - Ponude.biz

ljudske sreće od drugovanja s pacovima, vaškama i buvama, premda u tome
pogledu, kao i u svakom dragom, naročito higijenskom i prezervativnom, led
ima prednost što ih topliji klemati ne obezbeđuju.
U svakom slučaju, ako čovek hoće da ostane naučnik, slanje u podram među
pacove ne sme ocenjivati prema današnjem opskumom shvatanju o genusu
Rattus, iz familije Muridaea, van konteksta ustanovljenih kriterijuma za sreću u
zajednici koja se istražuje. A kad se ti kriterijumi na odnos Зека (Zeka) i
pacova primene, moguća su samo dva logička zaključka:
Da se time onome ko se u (podrum) šalje čini neko naročito dobro, ali da se
ono, iz nepoznatih razloga, uživati može samo u ograničenom vremenu, u
datom primeru "ЧЕТРНАЕСТ" (ČETRNAEST, 14) dana.*6
Premda logički besprekorno, objašnjenje me nije zadovoljavalo. Bilo je u
njemu nešto neprirodno. Hoću reći, neprirodno za onako visoku civilizaciju,
nešto u neskladu s ostalem faktorima i faktima koji su ukazivali na njeno
savršeno ili skoro savršeno biće. Dobro je, naime, iz njega proizlazilo kao
privilegija. Izvesna prednost koja nije svima podjednako pripadala već se
morala zaslužiti naročitim delom, čijoj definiciji je, jamačno, posvećen bio prvi,
izgubljeni deo sačuvane fraze. Novojerusalemljanin je, u bukvalnom prevodu,
slat u (podrum) za nagradu, a ne što je, makar i oročeno, uživanje u
ekskluzivnom društvu pacova bilo njegovo prirodno pravo.
A to je ozbiljno denunciralo dokazanu idealnost Novog Jerusalema.
Zajednica u kojoj dobro nije opšte, urođeno, neotuđivo pravo, nego se stiče,
od ljudskih činova zavisi, pa se može ali ne mora uživati, nije idealna, premda
prema savršenstvu može biti orijentisana, njemu stremiti, naročito ako je
stalno sve više pojedinaca u posedu tog dobra (bratstva s pacovima i vaškama,
recimo) a sve manje onih koji su ga lišeni.
A komuna Novog Jerusalema bila je idealna. Svi su drugi, primarni i sekundarni
izvori to dokazivali. U njoj je svako dobro bilo svima podjednako već
naturalizacijom pristupačno, kao što se u našoj primitivnoj zajednici sa 18 ili
20 godina stiče pravo na učešće u biranju rđave vlasti.
Tajnu „slanja u podrum na četranest dana", od ovih premisa polazeći, rešio
sam čistim mišljenjem, pa ga zato ističem kao formulu koje sam se i u drugim
slučajevima strogo pridržavao. Silogistički ćorsokak otvorila je sledeća
logika.*7
Ako se neko osvešteno pravo, na sreću, pravdu, ili što drugo, ne ostvaruje, ne
mora odmah značiti da se ono hotimično uskraćuje. Tako nešto prirodno je u
nesavršenoj zajednici. U idealnoj, protivrečilo bi njenoj idealnosti. Kako je Novi
Jerusalem bio model savršenog društva, kruna najboljih tendencija
materijalističke civilizacije, do povremene neostvarljivosti nekog opšteg prava
moglo je doći samo ako za njegovu proklamovanu opštost nisu postojali
objektivni uslovi.*8 Jednostavno rečeno, pravu koje se, inače, kao neotuđivo
priznavalo, nije moglo udovoljiti, jer za to još nije bilo uslova. U našem slučaju,
gde su pacovi uslov sreće, njen prima facie dokaz, što simpatičnih životinjica
nije bilo dovoljno.
Od te tako reći epifanijske tačke zaključivanje je teklo rutinski glatko.*9
Logički je sledilo da se pri oskudici u pacovima druženje s njima moglo
ostvarivati jedino na smenu. Sreća se morala deliti, iako je po shvatanju ljudi
ЗЕК-civilizacije bila nedeljiva. Mogla se uživati samo od vremena do vremena, i
u ograničenom vremenu, iako je načelno predviđena za sve i sve vreme.