Borislav Pekic - Novi Jerusalem.pdf - Ponude.biz

prizivala „stara, dobra, zlatna vremena", o pitanju koje je među nas vratilo
krvavo lice zaboravljenog prijatelja. I o tome da ovaj s kojim sam se video, na
neki način, nije više onaj s kojim sam pre toliko godina rastao.
Da je neko - drugi.
Otišao sam, kako rekoh, bez želje da se opet vidimo. A, eto, baš se to
dogodilo.
Već sutradan, rano za moje navike, javio mi se telefonom. Bio sam u stanju
akutne mrzovolje. Iza mene je bila noć, prijatna dok je trajala, neprijatna, kao
svaka, kad sam, kunjajući u krevetu, kroz nju, ovog puta sporim, treznim
korakom prošao.
- Možeš li da dođeš?
Setio sam se prvog susreta. Htedoh odbiti. Prozreo je moje oklevanje i presreo
ga uzbuđenim glasom. -Možeš li?
- Kada? -Odmah. Pogledao sara na sat.
- Nema ni podne!
- Molim te.
Koračajući Krunskom, ulicom naše mladosti, pitao sam se šta je u mom
prijatelju bilo oduvek, još od gimnazijskih „zlatnih" dana, što je ljude navodilo,
pa i primoravalo, da se povinuju njegovim ćudima, da čine što on hoće čak i
kada to nije odgovaralo njihovim željama, potrebama, volji. Nisam imao
odgovor. Što se naših odnosa tiče, on i nije ležao u njemu, već u meni. Dobro
postavljeno pitanje valjalo je da ispita šta je to u meni što se još i danas
pokorava njegovim prohtevima.
Bez pozdrava me je uveo u kabinet, ponudio da sednera, rasejano pre nego
srdačno pitao hoću li kafu, sa zadovoljstvom doznao da neću, a potom je iz
pisaćeg stola, na kome se nisu zapažali tragovi rada koji bi pravdali premoreni
izgled, izvukao fioku, iz nje na sto izručio hrpu pisama, dopisnica, telegrama, i
rekao s gađenjem:
- Čestitke povodom nagrade.
- Žao mi je što među njima nema i moje - rekao sam bez uverenja.
- Nisam te zbog njih zvao. Ovde si zbog jednog koje nije čestitka.
Prebirao je po hrpi dok nije našao pismo bez koverta i pružio mi ga. Udovoljio
sam želji i glasno ga pročitao:
„ Gospodine, premda se lično ne poznajemo, divljenje koje sam prema vama i
vašoj poeziji gajio daje mi zapravo da iskrenost tog osećanja ne izneverim ni
sada kada se to divljenje, zahvaljujući vama, pretvorilo u gnušanje i prezir.
Neka vam Bog oprosti. Ja ne mogu."
- Svet je pun sudija - rekao sam oprezno. Nisam znao šta se od mene očekuje.
Nisam imao obožavatelje pa ni iskustva s onima koje sam razočarao. - I
balvana u tuđem oku. Momak je pismen. Patetičan, naravno, kako dolikuje
velikim razočaranjima.
- I to je sve što imaš da kažeš?
- Imaš li ti nešto više?
- Možda bih imao kad bih ga poznavao.
- Pretpostavljaš li ko bi mogao da bude? -Ne.
- Pismo deluje opsolescentno. Nije stara samo mašina na kojoj je pisano.
Istočnonemački „Rheinmetal", ako se ne varam.
- Kako znaš?