Borislav Pekic - Novi Jerusalem.pdf - Ponude.biz

azlikovalo od psećeg, a svakako beše nesnosnije od bilo čega što se čulo sa
skolopsa, romejskog posoljenog kolca na koji su nabijani zločinci. A onda
kukanje presta i čuše ga kako se smeje, sa sobom govori, i radosno uzvikuje
hvale Gospodu.
I drugi su Tegejani umirali od kuge, već ih je dve trećine po jamama, a
preostala trećina za dah se uzaman bori, no niko ne umiraše ovako dugo,
teško i lako, bolno i radosno, mutno, nejasno nekako kao majstor Kir Angelos.
Grobari su ga poznavali. Malo je u Tegeji bilo građana zbog kojih su ksenosi,
stranci iz svih krajeva sveta, varoš pohodili. Kir Angelos je bio najslavniji među
njima. Dok je umirao, u kuću mu ne smedoše ući. Ali kad zaćuta, i tri se dana
iz radionice ni jauci, ni radosni psalmi ne čuše, odlučiše, više iz radoznalosti
nego pijeteta, da prekrše običaj, uđu u kuću i uzmu telo.
Zaštićeni crnim kukuljicama, koje se s prednje strane završavahu nazuvkom za
nos u obliku ptičjeg kljuna, naoružani dugim kukastim čakljama, da tela ne
dotiču, uđoše u kuću, zagađenu smradom bolesti, i provališe u radionicu.
Megalos mastoras Dumetrius Kir Angelos bio je mrtav.
Lice mu je imalo tamnosmeđu boju stolice na kojoj je, izgleda, sasvim udobno
sedeo. Bilo je mirno, zadovoljno, skoro srećno. A patiti je morao. Na sebi nije
imao haljina. Jamačno ih je u bolovima s tela strgao. A položaj u kome je
sedeo ništa o mukama govorio nije. Pre o uživanju. Gnoj koji mu je iz guka
iscurio druge je ružio, a na njemu izgledao kao zlatan premaz i podsećao na
žućkasti elajon, ulje za preparaciju drveta, njegov tajni alhemičarski recept.
Zariše mu kuke u meso da ga odvuku, i veliko bi njihovo udivljenje kad na pod
s lešom pade i stolica.
Sve učiniše da ga od nje odvoje. Uzaman. Telo kao da je uz drvo sraslo.
Manuše se dangube i kroz prozor ubaciše baklju. A oni sedoše na kamenje.
Podalje od kuće, da se okrepe i sačekaju da požar umesto njih posao svrši. Kad
se zgarište ohladi, prevmuće ruševine i potražiti neku majstorovu kost koja
nije sasvim izgorela. Napraviće od nje hamajliju.
Jer, sve što je kroz vatru prošlo od kuge je štitilo.
BORISLAV PEKIĆ
Čovek koji je želeo smrt (1793.)
„This is all one, to be a witch
as to be counted one!"
„Svejednoje veštica biti,
Ili se za takvu računati!"
(Rowley: „Edmontonska veštica", 1621.)
Ima ljudi čije stope, u pesku trajanja utisnute, ne vode istim smerom u kome
su vodili njihovi životi. Ako tim tragom pođemo, nećemo o njima istinu saznati.
Njihove stope tu su ali se ne vide. Osećaju se u tuđim tragovima, naziru u
tuđim smerovima, otkrivaju u tuđim stopama.
Oni su bića Zemlje. Zemlja je njihov Element. Njihova priroda i sudbina.
Prošlo je malo vremena od kada je John Blacksmith, kako sebe zove, pa ćemo
ga i mi slediti, otkrio da i on takvom soju ljudi pripada. Izgleda da ga je otkriće
toliko zaprepastilo - u kojoj meri zadovoljilo, zadivilo, ili možda porazilo, ne zna
se - da je, smatrajući svoje iskustvo poučnim za bližnje, napisao ovu ispovest.