Borislav Pekic - Novi Jerusalem.pdf - Ponude.biz

"ПОДРУМ" je termin za konstruktivni deo kuće u njenim temeljima, u kome su
se, hronološki, držali zatvorenici, ogrev i vino, a danas se odlažu nepotrebne
stvari. Obično je u rđavom stanju i nenastanjen, osim beskućnicima.
Najpribližnije bi mu odgovarao pojam „PODRUM". („Sužnje su držali u
podrumu.") U jeziku Novog Jerusalema evidentno znači nešto drugo.
„HA" je, takođe, prilog, ovaj put upotrebljen u funkciji vremena, kao naše
„NA". („Osuđen je na godinu dana.")
"ЧЕТРНАЕСТ" je broj 14, ČETRNAEST. („U ćeliji za jednog bilo nas je četrnaest
ljudi.")*4
"ДАНА" Mera za vreme koja odgovara jednom obrtu Zemlje oko Sunca.
Označava se rečju „DAN" a sadrži uvek samo 24 časa. („Osuđen je na godinu
dana robije.") Novojerusalemski "ДАН" nije, kako iz transkribovanih
fragmenata proizlazi, imao 24 časa, nego daleko više. Izgleda, u stvari, da nije
bio strogo defmisan kao naš „DAN" i da se prema prilikama menjao, pa umeo
trajati i godinama. Ova fleksibilnost u računanju vremena ukazuje na visok
stepen lične slobode građana, njihovo pravo da vrednost vremena prema sebi
a ne prinudi zakona određuju. Pojam vremena se tako približio idealu. Vreme
je od objektivnog postalo subjektivni faktor života. Kako su se ta različita, lična
vremena međusobno sinhronizovala, još nije poznato. U sačuvanim
dokumentima, po svoj prilici umrlicama, jer svako nosi drugo ime, pominju se
uglavnom dva tipa vremena, ДЕСЕТ(10) i ДВАДЕСЕТ(20) ГОДИНА (DESET I
DVADESET GODINA). Očevidno je to dužina njihovog života. Monotonija u toj
dužini postaje jasna ako znamo da je vreme bilo subjektivno, i da je ГОДИНА
za svakog Novojerusalemljanina imala različit, unutrašnjim hronometrom
određen broj ДАНА.
Sada možemo rečenicu prevesti na današnji jezik, kazati da ona znači:
POSLAĆE SE U PODRUM NA ČETRANEST DANA,
i očekivati da se razume.
A ne razume se, kao da ni prevedena nije.
Sad vidite kakve su bile teškoće, koliko se truda moralo uložiti da se rečima
Novog Jerusalema vrati njihov davno izgubljeni smisao, pa da se tek onda
rečenica ponovo prevede, i da tek onda nešto savremenom čoveku kaže.
Da čudesne kosture već nisam iskopao, da nisam znao štа je u tom
подруму(podrumu) iako uspešno prevedena, rečenica bi ostala nejasna. Slanje
u bez pacova ne bi imalo nikakvog smisla.
U su, srećom, bili pacovi.
Krtice, takođe. A nađena su sleđena legla vašaka i buva, dražesnih životinjica;
prvih spokojne, lenje, gospodske, pomalo uzdržane, drugih živahne,
vragolaste, druželjubive, rečju plebejske naravi, što su ih pripadnici vrste
"ЗЕК" ili „ZEK" - kako su Novojerasalemljani sebe zvali - uzgajali kao domaće
prijatelje i družbenike, čuvali ih na svom telu i bez njih se nikuda nisu micali,
pa nije preterana pretpostavka da su s njima bili u biološkoj simbiozi koja je,
svima na korist, od države pomagana i podsticana.
Ujedinjeni kosturi čoveka, pacova i krtice, uz legla plemenitih supkultura
vašaka i buva, opisuje sistem međusobnih odnosa koji je u Novom Jerusalemu
bio poželjan, a, verovatno, i vrhunac idealnog stanja kome se težilo.
Bio sam, međutim, svestan, da kao naučnik raoram manifestovati krajnju
opreznost i ne hitati s preuranjenim zaključcima.*5 Nije, naime, isključeno da
su po arheološki još neispitanim regijama planete sačuvane i savršenije forme