Borislav Pekic - Novi Jerusalem.pdf - Ponude.biz

tom daru bilo, da Ga ja nisam samo zastupao, On izbor pravio, a ja prst upirao
gde me Njegova volja vodila, grešio bih i ja, kao Master Hopkins, Sterne ili bilo
koji službeni istražnik; oslonjen jedino na iskustvo i nauku. Oni se moradoše
pouzdavati u spoljne i varljive tragove demonskog, mladeže, zverkefamilijare,
pa i na dokazana zlodela, meni sasvim nepotrebna, jer demonsko nije
demonsko zbog demonskog čina, već zbog demonske prirode. Ili su pitati
morali nesiguran ljudski razum, po kome je za utvrđivanje krivice neophodno
priznanje optuženih, meni takođe izlišno. Jer što se zna, ničim se dokazivati ne
mora, niti sme, budući da je samo dokazivanje dokaz da se to, u stvari, još ne
zna.
Zbog mog delikatnog načina, koji je uz to bio i brži, uzimao je vremena koliko
da se demon oseti i prstom na njegovu humanu ljusku ukaže, pa i jeftiniji -
oskudno doba zahtevalo je štednju - jer osumnjičeni nije morao da se hrani
dok se muči, da se hrani krvnik koji ga muči, pomoćnik mu, zapisničar i sam
istražitelj, niti da se plaćaju troškovi boravka, ako su ovi, kao što često behu,
iz drugog mesta, što se ceo trošak procedure svodio na podizanje vešala, ako
već postavljena nisu, što je takođe bio najčešći slučaj - zahtevi za mnom toliko
se umnožiše da sam im jedva udovoljavao.
Preteran rad ne mogade ostati bez posledica po moje, i inače krhko,
putovanjima iscrpeno, prinudnom družbom sa zlom opterećeno telo. Niti
demoniji stalno izloženi um ostati sasvim neoštećen. Ma koliko se, prilikom
veštačenja, pouzdavao u božja uputstva, data, na žalost, najčešće naprasno, u
kakvoj mutnoj slici, neodređenom osećaju, ponekad sasvim ovlašno, da ne
kažem baš aljkavo, uvek sam se plašio da ih pogrešno ne rastumačim i uperim
ruku na nedužnog.
Mora biti da je taj strah razlog snovima koji me počeše mučiti.
Svi oni neku vezu s metlom imađahu. Ako se moj posao u vidu ima, jednolikost
je snova razumljiva. Jedino što su tokom godina postajali življi, da ne kažem -
životniji. Gubili su pojedinosti, koje kao da im nisu pripadale, a dobijale nove,
više u skladu s opštom sadržinom more.
Za metlu nisam mario i pre nego što sam saznao za njenu nečastivu upotrebu.
Još dok je, u ranom detinjstvu, služila časnoj svrsi da od mene napravi čoveka.
I sad pamtim metlu kojom je majka pozdravila moje divotno otkriće veštice
Rebecce Winslow. Od svih oruđa čarobnjačkog zanata, s kojima sam se, silom
službe, susretao, ona me je jedina plašila, a opet, kao da me je, upravo tom
grožnjom, nekako i privlačila.
Posle Canewdonea, gde sam je video, u crkvi Sv. Nikole, među nogama prve
od sedam tamošnjih veštica, i prvi put samovoljno ponovio delo iz King's
Lynna, odmah sam je i sanjao. Opet je bila među golim butinama, ali su noge
pripadale telu mlade devojke koja je letela, nema sumnje, na sabatsko viđenje
s đavolom, vesela, sva sjajna, namazana, očigledno, magijskim lojem,
mešavinom sto grama ljudske masti, pet grama hašiš-prašine sa zrnom
istucanog suncokretovog semena.
Izbacio sam sve metle iz odaja koje mi je gospodar Sir Thomas Howard
ustupio, a postigao da se ni njegove sluge metlama ne služe. Podovi su se
otada brisali krpama, čime sam izazvao govorkanja i porugu. Iza leđa, razume
se, jer niko nije mario da i na njega prstom pokažem.
Drugi je san bio još gadniji. Dogodio se, maja, u Chelmsfordu, gde sam dovršio
Master Hopkinsov, kako videsmo, traljavo obavljen posao, i poslao na stratište