Borislav Pekic - Novi Jerusalem.pdf - Ponude.biz

preživela hitro prilagođavanje arhitekata novom dobu. U njoj smo se osećali u
svom gradu, iza čijih je niskih, secesionističkih kuća bio tuđinski, ružan,
neprijateljski.
Obuze me tuga. Ulica će se još dugo Slaviji spuštati. Spuštati bez mene. Bez
raog prijatelja. Bez ijednog od nas. Mi ćemo u njoj biti mrtvaci. Nećemo se ni
videti. Žurićemo u školu, u bioskop, na sastanak s devojkom, ni od koga
primećeni, ne smetajući prolaznicima, sudarajući se jedino s onima koji su
davno pre nas njome koračali, pre nas bili mrtvi. I kao što mi njih, dok živi
besmo, nikad nismo sreli, ako smo znali da su tu, ni nas niko neće videti. Niko
neće znati da
prolazi kroz groblje. Groblje je ličilo na svemir sa paralelnim vremenima, koja
jedno za drugo nisu znala iako su u istom prostoru tekla.Čuo sam korake.
Dolazili su iz pravca Zorine, gde je ova Krunsku sekla, i bili užurbani. Ulicom je
hitao mladić sa školskom torbom u ruci. Jednu je ruku držao na obrazu. Pod
kandelabrom je zastao, skinuo s obraza ruku i otkrio rasekotinu iz koje je
curila krv.
Odmah sam ga prepoznao. Bio je to maturant S., o kome je govorio moj
prijatelj. Upravo su ga izbacili iz gimnazije. Vraćao se Krunskom kući, osvrćući
se iza sebe, gledajući prema zgradi u kojoj ga niko u zaštitu nije uzeo. Setio
sam se da sam se tako i ja vraćao. Opet se čuše koraci. Bili su to moji
pretučeni drugovi. Sablasti drugog doba, druge dimenzije, ali iste - istine.
Svako je išao sam, oborene glave. Udaljen jedan od dragog. Dalek jedan
drugome.
Mene u astralnoj povorci prošlosti nije bilo. Bio sam negde pozadi. Takođe
sam. Takođe dalek. Lipe su se pretvarale u kesten i dužile senke. „Pod
kestenom senke duge, izdadosmo jedni druge... "
Čekao sam sebe. Hteo sam da vidim kako sam izgledao. Roditelji su mi kazali
da sam izgledao strašno. Ali kad sam ih pitao u čemu se „strašan izgled"
sastojao, šta je to na meni strašno bilo, nisu mi umeli odgovoriti. Zacelo je to
bilo negde u meni.
- Ne vredi čekati - rekao je prijatelj.
- Zašto?
- Neće doći.
Reči razbiše magiju. Ulica je opet bila pusta. Svetlost se njihala u krošnjama
lipa kao u paučini. Nisam mario što u njoj nije bilo mene. Znao sam da sam i
ja tu, kao muva zauvek u nju zapleten, i da ću uvek biti. Pod kestenom i
njegovim dugim senkama.
- Otkud znaš da neće?
- Trebalo je odmah da ti kažem, ali nisam znao kako. Razgovarao sam sa
njim.
Upalio sam lampu.
- Telefonom smo razgovarali. -Kada?
- Sinoć. Dva puta. -I štati je rekao?
- Prvi put ništa. Svirao je na fruli. Tek drugog puta je progovorio.
- I šta je rekao?
- To ne mogu da ti kažem.
- Kako misliš da ti pomognem ako mi ne kažeš o čemu je reč?
- Ja i ne želim da mi pomogneš.
- Zašto si me onda u sve ovo uvukao? Šta od mene hoćeš?