Borislav Pekic - Novi Jerusalem.pdf - Ponude.biz

usluge mog drugog dara, u koji su svi do mene nekako ubeđeni bili, posvetim
Canewdonu i njegovim nevoljama.
Windsor je imao svoje „vesele žene windsorske", što ih je Shakespeare učinio
slavnim; Canewdone, moglo bi se reći, svoje „vesele veštice", za koje se
očekivalo da ih slavnim učinim ja. Bilo ih je sedam na broju. U svojim
spectrima, kako im se fantomska prikazivanja zvahu - žene su ostajale za
bezazlenim kućnim poslovima - pojavljivale su se bez glave na raznim mestima
u selu, u razno vreme i meštanima činile pizme. Premda njihove nepodopštine
nikad nisu bile od najgore vrste, niko nije umoren, niti mu se što nepopravljivo
desilo, nego su više bile obesne pakosti, budući da ih je bilo puno, da su se
događale svakoga dana, osim za velikih Sabata, kad su veštice bile odsutne, i
da im umaći niko nije mogao, život u selu postade nesnosan, te mnogi iz njega
izbegoše a Canewdone zapade u čamotinju i bedu. Znalo se da će tako biti sve
dok stoji toranj na crkvi Sv. Nikole - zašto, nije se znalo, ni u kakvoj je on vezi
s prokletstvom - i da će sve dotle Canewdon imati sedam veštica. Ni jednu
više, ni jednu manje. Građanima je bilo žao zbog skupe crkve, jer znađahu,
ako je sruše da se kastiga oslobode, drugu svojim novcera sagraditi moraju, te
su tragali za jeftinijim načinom.
Blagodareći knjizi učenjaka iz Cambridgea, u meni, flautisti Johnu Blacksmithu,
taj spasonosni način nađoše. U iskušenju sam bio da gospodinu iz Canewdona
kažem kako se, po svoj prilici - šta pričam, sasvim pouzdano! - prevario, da je
divotno otkriće iz King's Lynna slučajno, nipošto posledica dara, naročito trajne
sposobnosti - jer da je tako, otada bi nadahnuće još koji put osetio - ali je on
bio, iz očaja valjda, u moju moć već toliko sebe ubedio, da ga razuverilo ne bi
ni da sam se pred njim, tu na drumu u sedlu, sam u gnusnog jarca preobratio i
dokaze bespomoćnosti pred demonijom zavrečao a ne izgovorio.
Iskušenje zameniše brige. Jedno je, iz saučešća i blagooprostivosti srca, koga
u zabludi ostavljati; drugo, kad do probe dođe, vešticu prepoznati. Znao sam,
doduše, ono nekoliko nesumnjivih znakova po kojima se - mimo priznanja -
otkrivaju đavolovi saveznici, znao za cme Satanine belege, neosetljive mladeže
na telu, da veštica, kad je vezanu u reku potope, ne tone, da nikad jasno, bez
pogreške i spletenosti jezika, nijedan sveti tekst ne može pročitati, ali to i drugi
znađahu, a povrh svega, što sam kasnije uveliko iskusio, većina najopasnijih
nisu imale nikakve belege, u vodi su se davile, a Bibliju su čitale tečnije od
svakog pastora. Pa i kad bi drukčije bilo, da su satanski žigovi obavezni, malo
bi mi pomogli. Od mene se nije očekivalo da poznatim putevima do istine
dođem - za to su postojali zvanični istražitelji kao što će biti Matthew Hopkins
ili John Steme - nego da je pomoću božjeg dara prepoznam. Da ruku dignem i
u vešticu je uperim.
Priznajem da sam, u očajanju, pomislio kako to „prepoznavanje" i ne mora biti
teško. Dovoljno je ruku na nekog podići. Svejedno na koga. Dobri građani
Canewdona obaviće ostatak posla. Ali, nevinog okriviti, greh je na koji po cenu
sopstvenog života nisam pristajao. A ni od stvarne pomoći ne bi bio. Ako se
posle pogubljenja opet pojavi sedam, a ne samo šest veštica - a bi - obmana
će se otkriti i obesiće mene. Sir Thomas me, jamačno, neće u zaštitu uzeti. U
takve stvari ni najmoćnijoj se gospodi nije mešalo.
Iako znađah da me ni veća upućenost u divotna zbivanja u Canewdonu neće
učiniti vidovitijim - ukoliko se predviđanje o osiguranom kraju na vešalima