Casopis Sic – Prvi broj

16
čitaocu svakako neće promaći BAU-BAU (omaška u filmu, nelogično
mesto). Kada neposredno posle eksplozije u stan uđu komšije i pro-
nađu preživelog dečaka, koji je prethodno gledao (kao da prati pokretom
kamere) razbacane delove tela svojih roditelja, on neće čuti šta
mu govore, neće progovoriti (i tako skoro do kraja radnje romana), ali
će primetiti crvene ženske papuče, najlon čarape, proširene vene (!!),
šarenu suknju… a kada su se “dve ženske noge savile u u koljenima/ i
nestale pod šarenom suknjom.” 9 , logično je zaključiti da žena u
crvenim papučama (kasnije saznajemo da je to komšinica Tidža)
klekne ispred dečaka, da bi on potom osetio na potiljku usne koje ga
ljube, na leđima velike grudi i da bi ga žena okrenula prema sebi.
Tada traumatizovani prpovedač vidi da joj je kosa vezana u punđu i da
šarena suknja nije suknja, nego haljina.
Ako traumatizovani pripovedač može da bude toliko precizan i objektivan
da u trenutku nesreće uočava sve detalje, onda ne bi smela da
mu se potkrade ovakva, možda formalna, a ipak greška. Uostalom,
većina kritičara kao glavnu vrlinu ovog romana ističe baš tehniku pripovedanja,
a onima koji ga kritikuju, autor prigovara da ne poznaju
književnu teoriju. 10
3. Stereotipizacija i univerzalizacija.
Rizikujući da ova konstatacija bude prepoznata kao zahtev za „političkom
korektnošću“, valja ukazati na stereotipizaciju u prikazivanju
pojedinaca i kolektiviteta.
Onomastička stereotipizacija u ovom romanu nije sasvim slučajna,
već je rezultat jasne autorske namere. Ime dečaka pripovedača je
izostalo iz, moguće je, dva razloga. Da bi se ukazalo na univerzalnu
sudbinu (možemo mu pridružiti bilo koje ime) ili zato što je njegovo
ime manje važno od njegove etničke pripadnosti. Svi ostali su
određeni imenima ili prezimenima. Zgrada u kojoj se odvija najveći
deo radnje romana, specifičan je mikroprostor koji treba da
reprezentuje multietničku (ako baš ne volite tu reč, onda multikulturalnu)
sredinu. Ko su stanari zgrade? Komšinica Hatidža (Tidža),
njen suprig Hasan i sin Kenan, Fuad i Ševala, Joža i Štefica, Nikola i
Mitra, tri bračna para čija imena vrlo precizno određuju njihove etnicitete.
Na univerzalnom nivou, stanari ove zgrade pokazuju da
9 Isto, str 30.
10 Vladimir Kecmanović Život je pun kompromisa sa glipošću (intervju), NIN, 2.4.2009.