Casopis Sic – Prvi broj

multikulturalnost ne postoji, oni ž ive jedni kraj drugih, ali ozbiljnijeg
„mešanja“ nema.
Ipak, daleko tendencioznije su prikazani borci suprotstavljenih
strana. Grupu likova koju bismo u najširem mogli nazvati braniocima
grada č ine raspojasani, divlji, neorganizovani pojedinci, koji
su, ako je suditi po jezičkoj karakterizaciji likova uglavnom neobrazovani,
priglupi momci sa ruba grada. Mirsad, Zoza, Zlaja, Ahmo,
Lutvo i drugi piju, šverciju, tuku se, šetkaju uniforme i oružje, ali ne
idu na liniju. Zlaja budalsto hoda okolo u šlafroku („profesorskom“,
što valjda znači da je pronađen u uzurpiranom stanu nekog profesora),
a Salkan izgleda gotovo kao retardiran. Zar je moguće da
tokom boravka u opkoljenom gradu dečak nije video nijednog borca
koji se ponaša u okviru etičkog imperativa?
Slika primitivizma koji u svim ratovima izbije u prvi plan ne bi bila
problematična da sa druge strane Miljacke dečak ne sreće sasvim
drugačije vojnike u „šarenoj uniformi – ispeglanoj pod konac“ (sic!),
uredne, odgovorne, koji pomalo psuju, ali se trude da kontrolišu
svoje pljačkaške grupe. Komšija Zoka Pavlović, koga pripovedač
prepoznaje po glasu, obučen je u ispeglanu maskirnu unoformu,
„kratko ošišan, i strog / sa dugačkim ožiljkom na lijevoj strani lica/ i
krupnim tamnim očima“ 11 . On je sa „sa majkom, ocem, sestrom i
bratom – otišao na vreme“.
Ovako jukstaponirani borci dve suprotstavljene strane postaju
univerzalna slika, a ne tek individualni karakteri. To više nije samo
pitanje pripovedačeve percepcije stvarnosti, jer je gotovo nemoguće
da tokom tako dugog perioda koji provodi u opkoljenom gradu
dečak ne sretne baš nijednog borca koji nije divlji i ostrvljen. Ovde
se jasno prepoznaje tendencija i pristrasnost autora koji svom pripovedaču
ukida poziciju objektivnog svedoka, kako bi kroz stereotipno
prikazivanje dve strane u sukobu pripremio čitaoca, koji već
ima razvijenu empatiju za tragičnog dečaka, da prihvati i razume
završnu scenu u kojoj dečak, odmah pošto je progovorio (tražeći od
vozača kamiona cigaru!), zahteva da pokažu gde su topovi i puca na
grad iz koga je upravo izašao.
11 Vladimir Kecmanović: Top je bio vreo , Vai print, 2008m str. 212.
esej
(sic!)

17