Casopis Sic – Prvi broj

nikome nije bila prijatna i mislim da zbog toga neće naići na dobar prijem.” 24
Već ovde se skreće sa književnog plana ka političkom, iako će Kecmanović
uvek rado govoriti da ga interesuje samo književna recepcija i kritika (intervju
u Blicu, Večernjim novostima i dr.)
Arsenijević pominje “pitanje fantomskog tenka koji kruži Sarajevom” 25 , na
šta se Kecmanović poziva na memoare Sefera Halilovića i na taj način uvodi
argument o postojanju granata koje na Sarajevo stižu sa različitih strana. Oni
koji pamte ludilo televizijske propagande devedesetih, setiće se i relativno
sličnog objašnjenja da granata na Markale nije došla sa brda, već je to sve
napravljeno da bi se “medijski satanizovali Srbi”.
Kada se u nastavku bude raspravljalo o načinu na koji “bosanska književnost
piše o ratu”, Dežulović skreće pažnju da su najbolje stranice o tom ratu
napisali bosanski autori i da oni ne upadaju u stereotipe, već uspešno preispituju
ulogu kolektivne žrtve bosanskog društva. Iz ove pak direkno književne
teme Kecmanović vešto, kao i uvek kada se u knjiiževne vode zađe, skreće ka
politici: “Ali je problem što ćete vi reći ako vam kažem da sad na bošnjačkoj
strani imate stav: da su Srbi učinili zločin, da je Republika Srpska zločinačka
tvorevina. Tu onda nema nikakvog dijaloga, a s druge strane da imamo stav
hoćemo da živimo u zajedničkoj državi po svaku cenu. Sa takvim stavom ne
možeš da živiš u zajedničkoj državi.” 26
Na ovu tezu se sva tri sagovornika određuju, kao da ih je neko prozvao da
kažu svoj stav o Republici Srpskoj. Prokić, Arsenijević i Dežulović kao po
komadi govore da je za njih RS genocidna tvorevina, ne shvatajući da su
tako romanu koji osporavaju i kritikuju učinili najveću marketinšku uslugu
na kojoj će Kecmanović profitirati u narednih nekoliko meseci.
Prvo će se, odmah posle napisa u „Politici”, angažovati Olja Bećković. U
emisiju „Utisak nedelje”, ekipa u skoro identičnom sastavu (Dežulović,
Kecmanović, Arsenijević) raspavlja o romanu Top je bio vreo. Uglavnom se
ponavljaju teze iznete u okviru razgovora koji je organizovala „Politika”.
Opet se priča o Republici Srpskoj kao genocidnoj tvorevini i odgovornosti
pisca da beleži samo stvarne događaje. Ponovo se postavlja pitanje može li
se pisati o onome što se nije doživelo. Sve liči na televizijsku verziju Politikinog
razgovora.
Već je objavljeno krajem januara da je Kecmanoviću i ove godine Ninova
nagrada izmakla (2008. godine roman Feliks bio je u užem izboru), ali mar-
24 Pisci treba da pišu i da razbijaju mitove, Politika, 24.01.2009.
25 Isto.
26 Isto.
esej
(sic!)

21