bela-knjiga za websajt.pdf - Centar za regionalizam

23Zakon o državljanstvu Republike Srbije 21 (čl. 23.st.1.) propisao je da pripadnik srpskognaroda koji nema prebivalište na teritoriji Republike Srbije ima pravo da bude primljenu državljanstvo Republike Srbije bez otpusta iz stranog državljanstva, ako je navršio 18godina života i nije mu oduzeta poslovna sposobnost i ako podnese pismenu izjavu daRepubliku Srbiju smatra svojom državom. Za razliku od Zakona o hrvatskom državljanstvu,koji nema slične odredbe, stavom 3. člana 23 Zakona o državljanstvu RS propisano je dapod istim ovim uslovima u državljanstvo Republike Srbije može biti primljen i pripadnikdrugog naroda ili etničke zajednice sa teritorije Republike Srbije. Izmenama i dopunamaovog zakona ograničen je rok za podnošenje zahteva za prijem u državljanstvu RSpripadnika drugog naroda ili etničke zajednice sa teritorije Republike Srbije na dve godineod dana stupanja na snagu ovog zakona (stupio na snagu 7.10.2007.).Odredba o ograničenju roka za podnošenje zahteva za prijem u državljanstvo RSpripadnika drugog naroda ili etničke zajednice sa teritorije Republike Srbije bila je predmetpreispitivanja od strane Ustavnog suda RS s aspekta njezine usklađenosti s Ustavom RSi potvrđenim međunarodnim ugovorima. Ustavni sud je odbio predlog za utvrđivanjeneustavnosti i nesaglasnosti sa potvrđenim međunarodnim ugovorima navedene odredbeZakona o izmenama i dopunama Zakona o državljanstvu Republike Srbije. 22Za određivanje kriterijuma na osnovu kojih se utvrđuje da li je razlikovanje u pitanjimadržavljanstva na nacionalnoj osnovi dozvoljeno ili je reč o diskriminaciji od značaja je iObrazloženje donošenja Evropske konvencije o državljanstvu iz 1997. U obrazloženju člana5 o nediskriminaciji se, pored ostalog navodi, da “sama priroda davanja državljanstvazahteva od država da donesu određene kriterije da odrede vlastite državljane. Ovikriterijumi mogu rezultirati, u datim slučajevima, u povlašćenom tretmanu na poljudržavljanstva. Države ugovornice mogu dati povlašćeniji tretman državljanima određenihdrugih država. Na primer, država članica Evropske Unije može zahtevati kraći period21“Službeni glasnik RS”, br. 135/04 i 90/07.22Odluka je objavljena u “Službenom glasniku RS”, br. 18/2012 od 9.3.2012. godine.U Obrazloženju svoje odluke Ustavni sud navodi i Evropsku konvenciju o državljanstvu Saveta Evrope od 6. novembra1997. godine, koju Republika Srbija nije ratifikovala, ustanovljavaju se principi i pravila koja se odnose na državljanstvo,sa kojima će unutrašnje pravo država ugovornica morati da bude usklađeno, a posebno članove 3, 5, 6, i 17. Sudje stanovišta da je zakonodavac mogao, na osnovu ovlašćenja iz člana 38. stav 1. Ustava, da predvidi sticanjedržavljanstva na način propisan odredbama člana 23. Zakona o državljanstvu, uređujući to pitanje kao pravo ili kaozakonsku mogućnost koja se može koristiti u određenom roku. Ustavni sud ukazuje da je stvar volje zakonodavca da uuređivanju navedenog pitanja opredeli ciljeve u vođenju zakonodavne politike u ovoj oblasti, što je ovom zakonskomodredbom i učinjeno. Ustavni sud je imao u vidu i činjenicu da se Zakonom propisan rok za privilegovani način sticanjadržavljanstva, koji je sadržan u osporenoj odredbi, odnosi podjednako na sva lica koja pripadaju onoj kategoriji licana koja se odredba odnosi, a to su pripadnici drugog naroda ili etničke zajednice sa teritorije Republike Srbije, teje Ustavni sud ocenio da ni po tom osnovu nema diskriminacije. Iz svih napred navedenih razloga, Ustavni sud jeocenio da osporena odredba člana 18. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o državljanstvu Republike Srbije nijenesaglasna sa ustavnim načelima zabrane diskriminacije, odnosno zabrane diskriminacije nacionalnih manjina iz člana21. st. 1. i 3. i člana 76. st. 1. i 2. Ustava, kao ni sa članom 14. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnihsloboda i članom 1. Protokola 12 uz Konvenciju.U Izdvojenom mišljenju prof. dr Marija Draškić, sudija Ustavnog suda smatra da je „osporena odredba školski primernejednakosti u tretmanu koja je propisana zakonom, a da je Ustavni sud propustio da se o tome izjasni na odgovarajućinačin… Ono što diferencira dozvoljeno razlikovanje od nedozvoljene diskriminacije Evropski sud za ljudska prava jemnogo puta jasno rekao u svojoj bogatoj praksi koja se odnosi na član 14. Konvencije... Za žaljenje je, stoga, što jeprilikom ocene ustavnosti osporene odredbe člana 18. Zakona, Ustavni sud propustio da ispita da li je nejednakostu tretmanu bila objektivno i razumno opravdana, oslanjajući se i na dobro ustanovljenu praksu Evropskog suda zaljudska prava. Drugim rečima, Ustavni sud teško da bi mogao utvrditi bilo kakav legitimni cilj za razlikovanje koje jeučinjeno između pripadnika srpskog naroda i pripadnika drugog naroda ili etničke zajednice sa teritorije RepublikeSrbije samo na osnovu argumenata koji su pratili usvajanje sporne novele Zakona.