bela-knjiga za websajt.pdf - Centar za regionalizam

24boravišta za naturalizaciju državljana ostalih država Evropske unije no što se zahtevaopštim pravilom. Ovo čini povlašćeni tretman na osnovu državljanstva, a ne diskriminacijuna osnovu državljanstva u ostalim slučajevima. Stoga je neophodno drukčije razmotritirazlike u tretmanu koje zapravo ne znače diskriminaciju i razlike koje bi značile zabranjenudiskriminaciju na polju državljanstva. Lista iz stava 1 člana 5 stoga sadrži osnovne elementezabranjene diskriminacije u pitanjima državljanstva i ima za cilj da osigura jednakost predzakonom. Nadalje, Konvencija sadrži mnoge odredbe osmišljene da spreče proizvoljnoizvršavanje ovlasti što takođe može rezultirati diskriminacijom.Pobliže o (ne)diskriminaciji u pitanjima državljanstva se govori u Izveštaju Evropskekomisije za demokratizaciju putem prava (Venecijanske komisije) o privilegovanomtretmanu nacionalnih manjina od strane matične države, usvojenom na njenoj 48.Plenarnoj sednici 19. do 20. oktobra 2001. godine. Po mišljenju Komisije, države kojesu potpisnice Evropske konvencije o ljudskim pravima (ECHR) moraju da obezbedenediskriminatorno uživanje prava predviđenih ovim dokumentom svakoj osobi u okvirunjihove jurisdikcije. Član 14 ECHR zabranjuje diskriminaciju između pojedinaca na osnovunekog njihovog ličnog svojstva; on sadrži otvoren spisak primera zabranjenih razlogaza diskriminaciju koji obuhvataju jezik, veru i nacionalno poreklo. Što se tiče osnova zarazliku u tretmanu po zakonima i propisima o kojima je reč, prema mišljenju Komisije,okolnost da je deo stanovništva dobio manje povoljan tretman na osnovu toga što onine pripadaju određenoj etničkoj grupi nije, sama po sebi, diskriminatorna, niti suprotnaprincipima međunarodnog prava. Zaista, etničko ciljanje se standardno radi, na primer,u zakonima o državljanstvu (Komisija upućuje, na primer, na član 116 nemačkog Ustava(German Grundgesetz) o državljanstvu osoba nemačkog etničkog porekla). Prihvatljivostovog kriterijuma zavisiće, naravno, od cilja čijem se ostvarenju teži. U tom pogledu,Komisija smatra da je uputno razlikovati, kad je u pitanju priroda povlastica koje sedaju odnosnim zakonodavstvom, one koje se odnose na obrazovanje i kulturu i drugepovlastice. U meri u kojoj se radi o onim prvim, različit tretman do koga one dovodemože da se opravda legitimnim ciljem negovanja kulturnih veza ciljnog stanovništva sastanovništvom matične države. Privilegovani tretman ne može da se dâ u oblastima kojenisu obrazovanje i kultura, osim u izuzetnim slučajevima i ako je dokazano da se timenastoji ostvariti legitimni cilj, te ako je srazmeran tom cilju.Prema mišljenju Komisije, država može legitimno da donosi zakone ili propise koji seodnose na strane državljane, a da nije prethodno tražila pristanak odnosnih državanjihovog državljanstva, sve dok ti zakoni ili propisi treba da imaju dejstvo samo u okvirunjenih granica. Kada ovi akti imaju za cilj primenu njihovog dejstva na strane državljane uinostranstvu, u oblastima koje nisu obuhvaćene ugovorima ili međunarodnim običajimakoji matičnoj državi dozvoljavaju da pretpostavi pristanak relevantnih država domaćina,takav pristanak bi trebalo tražiti pre sprovođenja bilo koje mere.U svakom slučaju, međusobno obaveštavanje i dogovaranje u osetljivim pitanjimauređenja državljanstva na prostoru bivše SFRJ doprinosi jačanju međusobnog poverenja irazvoja prijateljskih odnosa između država i poštovanja ljudskih prava i osnovnih sloboda,naročito zabrane diskriminacije.Utvrđivanje olakšavajućih okolnosti za naturalizaciju državljana drugih republika koji su uSrbiji imali prebivalište započelo je donošenjem Zakona o jugoslovenskom državljanstvu