Create successful ePaper yourself
Turn your PDF publications into a flip-book with our unique Google optimized e-Paper software.
stito napredovanje. Iz nekog razloga ljudi na pločniku pravili su mesta<br />
da bi on mogao pored njih da prođe s lakoćom, bez uobičajenog tiskanja.<br />
To nije bilo neko dramatično fizičko izbegavanje, iako se i pored<br />
toga činilo da je namerno. Suprotstavljajući se neprobojnom sklopu tog<br />
meteža, nastavio sam da pratim Tosa, kojega sam gubio iz vida, te ga<br />
nanovo pronalazio.<br />
Kada sam dosegao kraj ove ulice, gomila se prilično proredila,<br />
a pošto sam odmakao otprilike još jedan blok, shvatih da sam praktično<br />
postao usamljeni pešak koji korača iza jedne udaljene figure za koju<br />
sam se nadao da je i dalje Tos. On se sada kretao prilično brzo i na<br />
način koji je očito odavao da je svestan da ga sledim, iako je, u stvari,<br />
isto toliko izgledalo da me on vodi. Pozvah ga po imenu još nekoliko<br />
puta snažnim glasom koji je morao čuti, uz pretpostavku da gluvoća<br />
nije jedna od promena koje su ga zadesile; on, najzad, nije bio mlad<br />
čovek, a više čak ni sredovečan.<br />
Tos iznenada pređe sredinom ulice. Načini još nekoliko koraka,<br />
pa uđe u jednu neoznačenu zgradu od opeke između jedne prodavnice<br />
pića i nekakvog servisa. U članku „Poslednja arlekinova gozba“, Tos<br />
je pomenuo da ljudi koji žive u ovom delu Miroka drže svoje vlastite<br />
dućane, a da ih skoro isključivo posećuju stanovnici tog kraja. Mogao<br />
sam u to da poverujem čim sam osmotrio ove malene čatrlje od radnji,<br />
pošto su imale isti onakav rđavo očuvan izgled kao i njihova klijentela. I<br />
pored pozavidne trošnosti ovih zgrada, pođoh za Tosom u taj jednostavni<br />
ciglani kostur onog što je nekada, a možda i još uvek, predstavljalo<br />
nekakav restoran.<br />
Unutra je bilo neobično mračno. Čak i pre nego što su mi se<br />
oči privikle na tamu, predosetio sam da ovo nije neki uspešan restoran<br />
udobno pretrpan stolicama i stolovima – kao gostiona u kojoj sam jeo<br />
prethodne večeri – već jedno mesto u kojem je stajalo nekoliko neuredno<br />
raspoređenih predmeta, kao u napuštenom skladištu, i gde je<br />
bilo veoma hladno. Ustvari, činilo se da je hladnije nego na zimskim<br />
ulicama napolju.<br />
„Doktore Tos?“, pozvah prema jednom usamljenom stolu negde<br />
na sredini te duge sobe. Oko stola sedelo je valjda njih četvorica ili<br />
petorica, dok su se još neki nazirali u pomračini pozadi. Po stolu su bile<br />
razbacane nekakve knjige i papiri. Za njim je sedeo jedan starac koji<br />
je nešto pokazivao na stranama pred sobom, ali on nije bio Tos. Pored<br />
starca nalazila su se dva mladića koja su se po svojim bodrim crtama<br />
lica isticala u opštoj namrgođenosti. Ja priđoh stolu, a svi oni podigoše<br />
77
Change language