MO] ISHRANE

ne”. Pre{ao sam, delom zato {to bi mi pla}ali da idem u {kolu
umesto da ja pla}am njima. Tu sam uradio doktorat. Bio sam poslednji
postdiplomac profesora Klajva Mek Keja (Clive McCay), profesora
sa Kornela poznatog po produ`ivanju `ivota pacovima hrane}i ih sa
daleko manje hrane nego {to bi normalno jeli. Moje doktorsko
istra`ivanje je bilo posve}eno pronala`enju boljih na~ina da nateramo
krave i ovce da rastu br`e. Poku{avao sam da pobolj{am na{u
sposobnost da proizvodimo `ivotinjske proteine, temelj onoga za {ta
mi je re~eno da predstavlja “dobru ishranu”.
Bio sam na tragu da podsti~em bolje zdravlje zastupaju}i kori{ -
}enje ve}e koli~ine mesa, mleka i jaja. To je bio o~igledan nastavak
mog sopstvenog `ivota na farmi i bio sam sre}an u uverenju da je
ameri~ka ishrana bila najbolja na svetu. Tokom ovih godina formira -
nja, nailazio sam na iznova ponavljanu temu: navodno smo jeli pravu
hranu, naro~ito obilje visoko kvalitetnih `ivotinjskih proteina.
Najve}i deo moje rane karijere je protekao rade}i sa dve najotrov -
nije hemikalije ikada otkrivene, dioksinom i aflatoksinom. Prvobitno
sam radio na MIT-u (Massachusetts Institute of Technology), gde mi
je zadata zagonetka pomora pili}a. Milioni pili}a su umirali od nepoznate
otrovne hemikalije u njihovoj hrani, a ja sam bio zadu`en da izdvojim
i odredim strukturu ove hemikalije. Nakon dve i po godine,
pomogao sam u otkri}u dioksina, mo`da najotrovnije hemikalije ikada
prona|ene. Ova hemikalija je od tada dosta spominjana, naro~ito jer
je predstavljala deo herbicida 2,4,5-T, ili Agensa oran` (Agent Orange),
kori{}enog za izazivanje opadanja li{}a u {umama tokom
Vijetnamskog rata.
Nakon napu{tanja MIT-a i preuzimanja mesta na fakultetu Virginia
Tech, po~eo sam da koordini{em tehni~ku pomo} za nacionalni projekat
rada sa neuhranjenom decom na Filipinima. Deo projekta se
pretvorio u istra`ivanje neobi~no velikog broja slu~ajeva raka jetre, koji
obi~no predstavlja bolest odraslih, kod filipinske dece. Smatralo se
da je veliko uno{enje aflatoksina, toksina bu|i koja se nalazi u kikiri -
kiju i kukuruzu, izazivalo problem. Aflatoksin je prozvan jednim od
najmo}nijih ikada otkrivenih kancerogena.
Deset godina je na{ prvenstveni cilj na Filipinima bio da
pobolj{amo de~ju ishranu me|u siroma{nima, projekat koji je finansirala
ameri~ka Agencija za me|unarodni razvoj. Vremenom smo
uspostavili 110 obrazovnih centara za nutricionu “samopomo}” {irom
zemlje.
Cilj ovih napora na Filipinima je bio jednostavan: postarati se da
deca dobijaju {to je vi{e proteina mogu}e. Vladalo je mi{ljenje da je
veliki deo problema de~je neuhranjenosti u svetu izazvan nedostat -
kom proteina, naro~ito `ivotinjskog porekla. Univerziteti i vlade {irom
sveta su radili na prevazila`enju opa`enog “proteinskog jaza” u svetu
u razvoju.
Me|utim, tokom ovog projekta sam otkrio mra~nu tajnu. Deca koja
su bila na ishrani sa najvi{e proteina su imala najvi{e {ansi da dobiju
rak jetre! To su bila deca iz najbogatijih porodica.
Zatim sam zapazio istra`iva~ki izve{taj iz Indije koji je sadr`avao
neke veoma provokativne, zna~ajne nalaze. Indijsko istra`ivanje je
prou~avalo dve grupe pacova. Na jednoj grupi su primenili aflatoksin
koji izaziva rak, a zatim je hranili ishranom koja je sadr`ala 20% proteina,
nivo koji je blizak nivou mnogih od nas na Zapadu. Na drugoj
grupi su primenili istu koli~inu aflatoksina, ali je ishrana sadr`ala
samo 5% proteina. Bilo je neverovatno da su kod svih `ivotinja koje
su bile na ishrani sa 20% proteina prona|eni dokazi raka jetre, a da
su sve `ivotinje na ishrani sa 5% proteina izbegle rak. Rezultat je iznosio
100 prema 0, ne ostavljaju}i mesta za sumnju da je ishrana
imala prevagu nad hemijskim kancerogenima, ~ak i veoma mo}nim
kancerogenima, u kontroli raka.
Ova informacija je bila u suprotnosti sa svim {to sam do tada
u~io. Bilo je jereti~ki re}i da belan~evine nisu bile zdrave, a kamoli
re}i da su podsticale rak. To je bio odlu~uju}i trenutak u mojoj karijeri.
Istra`ivanje tako provokativnog pitanja tako rano u karijeri nije
predstavljalo veoma mudar izbor. Samo dovo|enje u pitanje proteina
i `ivotinjskih namirnica bi me izlo`ilo riziku da me ozna~e za jeretika,
~ak i ako bi pro{lo test “dobre nauke”.
Me|utim, nikad nisam bio za po{tovanje smernica samo radi
po{tovanja smernica. Kada sam prvi put nau~io da navodim grupu
konja ili gonim stoku, da lovim `ivotinje, da pecam na na{em potoku
ili da radim u polju, prihvatio sam da je nezavisno mi{ljenje bilo sastavni
deo posla. Moralo je da bude. Naila`enje problema na polju je
zna~ilo da moram da smislim {ta slede}e da u~inim. To je bila velika
u~ionica, {to vam mo`e re}i svako ko je odrastao na farmi. Taj
ose}aj nezavisnosti je ostao sa mnom do danas.
Tako sam, suo~en sa problemom, odlu~io da zapo~nem detaljan
laboratorijski program koji bi istra`ivao ulogu ishrane, naro~ito proteina,
u razvoju raka. Moji saradnici i ja smo bili obazrivi pri postav -
ljanju svojih hipoteza, strogi u metodologiji i konzervativni u tuma~enju
nalaza. Odabrao sam da vr{im ovo istra`ivanje na najosnovnijem
nivou nauke, prou~avaju}i biohemijske detalje obrazovanja raka. Bilo
je va`no razumeti ne samo da li, ve} i kako bi proteini mogli da podsti~u
rak. To je predstavljalo najbolji izbor. Pa`ljivo slede}i pravila
dobre nauke, mogao sam da prou~avam provokativnu temu, a da ne
izazovem negativne reakcije koje se javljaju pri radikalnim idejama.
Vremenom je ovo istra`ivanje postalo lepo finansirano tokom dvade-
10 11