HelsinÅ¡ka povelja 135-136, januar-februar 2010.

More documents

Recommendations

Info

28 helsinška povelja januar – februar 2010 Balkan i evropski izazovi komunikaciju sa svim svojim komšijama. Svađalačka, najčešće arogantno-agresivna retorika šefa srpske diplomatije, međutim, postaje predmet sve ozbiljnijih analiza i zasad doziranog (opreznog) preispitivanja: šta, zapravo, Srbija želi, čemu služi njeno nastojanje da krivicu za gubitak Kosova neprestano prebacuje na druge i koliko je srpsko rukovodstvo svesno činjenice da je svojom platformom bez pravog sadržaja , ustvari, građane Srbije razapelo između „razumnog i nerazumnog rasuđivanja“ (Svetlana Logar, Stratedžik marketing). Iako beogradski zvaničnici, uz obilatu asistenciju nekih njima naklonjenih evropskih zemalja, kojima je kosovski slučaj trn u oku zbog sličnih domaćih situacija, nameću utisak kako nema više nikakvih prepreka (čak je i Ratko Mladić „tehničko“, a ne suštinsko pitanje) na putu Srbije ka Evropi, čini se da je to račun bez krčmara. Jeremićevo uporno provociranje vodećih zapadnih zemalja, koje su priznale Kosovo, opsežna antinatovska kampanja u režiji srpske nacionalističke desnice, uz nevoljnu podršku nekih krugova u vladajućoj koaliciji, kao i forsiranje teze da je Evropskoj uniji Srbija (sa Kosovom u svom sastavu, dabome) potrebnija („radi balkanskog mira“) nego Srbiji Unija, u briselskim krugovima se tumači kao guranje prsta u oči, testiranje granica tolerantnosti i reakcije evropske diplomatije na izazove iz Beograda, ali i njegovo (srpsko) poigravanje sa perspektivom države i naroda. Možda Brisel još neko vreme neće parirati Jeremićevom (ne)diplomatskom verbalnom egzibicionizmu, ali će Beogradu jasno staviti do znanja da je „kooperativnost“ Srbije u zaustavljanju trenda narušavanja regionalne stabilnosti (odnosi sa Hrvatskom, BiH, Crnom Gorom i Makedonijom), ali i u prihvatanju reralnosti da je Kosovo nezavisno, nešto što se podrazumeva. U tom kontekstu, kako se najavljuje, od Srbije će se, uprkos njenom protivljenju, tražiti da pokaže punu fleksibilnost (kao u slučaju prihvatanja misije EULEKS) prema sprovodjenju plana Međunarodne upravljačke grupe o integraciji severnog Kosova sa kosovskim institucijama. Uprkos „natčovečanskim“ naporima srpske diplomatije da samoj sebi pripisuje natprirodna svojstva, pa i ono kako je čitav svet uverila u moć svojih argumenata, stvari „na terenu“ – bar kad je reč o relaciji Srbija (sa Kosovom) – Evropska unija – izgledaju drugačije i, nema sumnje, kudikamo nepovoljnije nego što ih Tadić i Jeremić predstavljaju. Doduše, niko danas od Srbije ne traži (i verovatno neće tražiti) da službeno prizna Kosovo kao novu nezavisnu državu da bi se kvalifikovala za dalje faze ulaska u EU, ali je već sada izvesno da od ovdašnje želje da nas Evropa prigrli đuture sa Kosovom „kao neodvojivim delom teritorije Srbije“ neće biti ništa. Ni sada, kada je na putu da stekne status kandidata, ni za, recimo, desetak godina, za kada se procenjuje da bi mogla postati članica Unije. Neke novije izjave evropskih zvaničnika naprosto sugerišu zaključak da će Kosovo i te kako biti problem (uslov) koji Srbija mora da u nekom obliku prethodno apsolvira. Kako? Kreratore srpske spoljne politike je ovih dana veoma neprijatno iznenadila izjava ambasadora Španije u Beogradu Injiga de Palasija Espanja, dakle, zemlje koja trenutno predsedava Unijom, a smatra se jednim od najvećih prijatelja Srbije. On, doduše, podržava ideju da se posle mišljenja MSP otvori srpskoalbanski dijalog, ali je termin „statusni“ izostao. Uz to, španski diplomata upozorava da se pitanje punopravnog članstva Kosova u međunarodnoj zajednici mora rešiti i dodaje: „Iako rešenje kosovskog pitanja Srbiji nije uslov za sticanje statusa kandidata za članstvo u EU, ono bi ipak moglo da se otvori u nekoj od kasnijih faza tokom pregovora o članstvu“. Iako nezvanično, sličan stav stiže i iz Nemačke, koja, doduše, ostaje pri tome da Srbija ne mora da službeno prizna Kosovo, ali će morati u međuvremenu da „reguliše“ svoje odnose sa tom „susednom državom“. Još se i upozorava da ukoliko Srbija nastavi da ponavlja da je Kosovo deo nje, a zna se da je, na primer, Nemačka priznala nezavisno Kosovo, onda je logično da Berlin neće želeti da ratifikuje sporazum o pristupanju Srbije Evropskoj uniji. Srpski političari, naime, jako greše kad tvrde da proces pristupanja EU i pitanje Kosova nemaju veze jedni s drugim, a tu poruku će Nemcu uskoro i zvanično preneti Borisu Tadiću kada (uskoro) buder posetio Nemačku. Neprijatno iznenađenje stiglo je i od, nema sumnje, najuspešnijeg komesara za proširenje EU (iz vremena prijem deset novih članica 2004) Gintera Fergojgena, koji beogradske zvaničnike opominje da Srbija nije u poziciji Kipra već Turske. Turska, kaže on, neće moći da uđe u EU bez priznavanja Kipra, a isti princip će, manje-više, važiti i za Srbiju. Uslovi za članstvo su, kaže on, vrlo jasni: ne možeš da postaneš član EU ako imaš nerešene probleme sa svojim susedima. To za balkanske zemlje znači da konflikti u međuvremenu moraju biti rešeni. Kipar je ušao u EU, jer je Grčka
29 helsinška povelja januar – februar 2010 Balkan i evropski izazovi jasno stavila do znanja da neće ratifikovati pristupni sporazum ni sa jednom od drugih devet zemalja ako u tom paketu ne bude Kipar. S druge strane, nismo mogli dozvoliti da Turska na bilo koji način može da utiče na to ko će biti primljen u EU, a ko ne. Drugim rečima, tako nešto se neće dozvoliti ni Beogradu. Srbija će, barem po najavama, morati da bira: hoće li ostati pri sadašnjem stavu „I Kosovo i EU“, čime bi se sama diskvalifikovala iz procesa učlanjenja u EU, a Kosovo ne bi vratila, ili će se u kasnijem periodu prilagoditi novim realnostima i pokušati da sa Kosovom uspostavi „korisnu regionalnu saradnju“, pre svega zbog samih Srba koji još žive na Kosovu, ali i zbog ambicije da postane član evropske porodice naroda i država. Zapravo, taj izbor će biti najbolji test jesu li i koliko evropske ambicije srpske političke elite iskrene. Sever Kosova Skidanje velova PIŠE: MIROSLAV FILIPOVIĆ Srbija je oštro kritikovala nameru Prištine i Brisela da i sever Kosova stavi pod kontrolu Prištine, ali je sasvim sigurno da je Beograd dao neku vrstu pristanka, uz saglasnost Zapada da Beograd javno kritikuje ukidanje paralelnih institucija. Država Srbija je, za vreme vlade Zorana Đinđića smatrala da je kosovsko pitanje rešeno veoma povoljno za Srbiju i srpski narod i zvanično nije preduzimala ništa u smislu njegovog rešavanja. Čak se govorilo da je Đinđić imao neku vrstu tajnog dogovora sa tadašnjim administratorom Kosova Mihaelom Štajnerom da svako na svojoj teritoriji radi svoj posao bez mešanja onog drugog. Đinđić je ubijen u martu 2003, tako da još uvek nema valjanog objašnjenja za njegovo skretanje ka mešanju u poslove na Kosovu do koga je došlo početkom te godine. Vojislav Koštunica je u početku delovao veoma zbunjeno a propos Kosova, ali je pod uticajem nekolicine savetnika, počeo da vodi veoma smelu i agresivnu politiku, maksimalno koristeći sporost, slabost i sve ostale mane međunarodne zajednice. Koštuničina vlada je pošla od ustavnog određenja Kosova kao dela teritorije Srbije i primenila postojeću teritorijalnu organizaciju države, potpuno ignorišući činjenicu da na najvećem delu teritorije Kosova srpske vlasti nisu suverene. Nastojeći da obezbedi najpovoljnije rešenje kosovskog pitanja, Republika Srbija je tada preduzela niz aktivnosti na severnom Kosovu i u enklavama naseljenim Srbima sa ciljem da ojača svoj položaj, prisustvo i uticaj na Kosovu. Te aktivnosti izvode manje-više četiri grupe ljudi koje mogu da se identifikuju kao: paralelna vlast ili surogati države (1), paravojska (2), parapolicijske snage (3) i „čuvari mosta“ i ostale skupine kriminalaca, avanturista i drugih otpadnika (4). U to vreme je ozbiljno razmatrana i vojna opcija koja bi se primenila ukoliko rešenje kosovskog problema bude nepovoljno za Srbiju. Beograd je po tim planovima trebalo da preduzme niz nasilnih aktivnosti sa ciljem da onemogući sprovodjenje odluke o statusu Kosova. U opticaju su bile dve varijante aktivnosti. Jedna je zaposedanje severnog Kosova sa nekoliko hiljada solidno naoružanih dobrovoljaca (čak i do pet hiljada). Oni bi bili naoružani teškim pešadijskim naoružanjem, minobacačima (82 i 120 mm), bestrzajnim topovima, protivavionskim portabl raketama, itd, imali bi prijateljsko okruženje i bili bi teško savladiva gerila naslonjena na dugu granicu sa Srbijom. Druga, agresivnija varijanta bilo je preduzimanje nečega što bi ličilo na ustanak u Kosovskom pomoravlju, gde takodje postoji dugačka granica sa Srbijom. Okruženje tamo nije tako prijateljsko, ali su na jugu Srbije stacionirane jake srpske snage koje su mogle da dejstvuju ne prelazeći granicu Kosova. Srbiju i hiljade naših mladića je spasao – strah. Ne mudrost, ne državničko promišljanje i normalno ljudsko razmišljanje, ne sive moždane ćelije kojima je tvorac obdario ljude, nego elemntarni strah, sporost i verovanje da će dobri Bog spasiti Srbiju. Iako je imao podršku, pa čak i ohrabrivanje i nagovaranje jedne velike sile, Koštunica zbog straha nije učinio ništa.
Page 1 and 2: Helsinška povelja Glasilo broj 135
Page 3 and 4: 3 helsinška povelja januar - febru
Page 11 and 12: 11 helsinška povelja januar - febr
Page 27: 27 helsinška povelja januar - febr

HelsinÅ¡ka povelja 135-136, januar-februar 2010.

You also want an ePaper? Increase the reach of your titles

Delete template?

Save as template?