HelsinÅ¡ka povelja 135-136, januar-februar 2010.

More documents

Recommendations

Info

40 helsinška povelja januar – februar 2010 Obrazovanje mladih veronauku u nekoliko osnovnih škola u Aranđelovcu za pojavu ove joneskovske “neobične koincidencije” zainteresovao se Blic. U razgovoru za ovaj list Ivanović je tvrdio da je “šokiran”, maltene iznenađen i uvređen, što je Kristijan Golubović osumnjičen za primopredaju droge u crkvi. Međutim, samo mesec dana ranije Ivanović je u emisiji „Insajder“ žestoko branio Golubovića: „Kristijana Golubovića smo predstavili u jednom novom svetlu, u kojem on poziva ljude da se okanu kriminala... Poruka je bila jasna: ko želi da se bavi nekakvim, da kažemo, žešćim životom – neka se uključi u boks, neka se uključi u karate, neka se uključi u ultimat fajt. To je bila jedna od najposećenijih tribina u Aranđelovcu za poslednjih pet godina”. Inače, članovi udruženja „Naši“ gotovo uvek učestvuju na skupovima koji se često završavaju incidentima, na kojima se između ostalog peva i „Ubij, zakolji, da Šiptar ne postoji!“ Oglasili su se i nedavno, u Marićevića jaruzi, za vreme svečanosti povodom Dana državnosti. Većina elektronskih medija je “pokrila”, bolje reći, prećutala njihove povike i poruke. Krajem prošle godine mediji su obavešteni da će “država ispitati rad veroučitelja ultradesničara”. Povod za ovaj zakasneli potez je konkretno “slučaj Ivana Ivanovića”. Ministarstvo prosvete poručuje da će dopisom od SPC, preko Ministarstva vera, da ispita rad Ivanovića i ukoliko je potrebno da preduzme odgovarajuće mere. Ministarstvo prosvete daje na znanje da ima sve ingerencije nad odabirom veroučitelja sa liste koju im dostavlja verska zajednica preko Ministarstva vera, od donošenja novog Zakona o obrazovanju, koji je na snazi od 11. septembra 2009. godine. Zakon nalaže da se za sve veroučitelje raspisuje konkurs kao i za bilo kod drugog nastavnika, da mora da bude podvrgnut psihofizičkoj proveri pre stupanja u radni odnos, uz obavezna lekarska uverenja, kao i potvrdu da nisu krivično gonjeni. S druge strane, ovaj Zakon nalaže prosvetnoj inspekciji da kontroliše njihov rad. „Sve do stupanja na snagu novog Zakona ovo Ministarstvo nije imalo veze sa izborom veroučitelja“, rečeno je u Ministarstvu prosvete. Zar je trebalo da prodje maltene čitava decenija da bi Ministarstvo prosvete imalo uvid ko su veroučitelji, da li su doista kvalifikovani za rad u školi i konačno, šta to veroučitelji uče decu?! Šta o ovome misli ministar vera Bogoljub Šijaković ostaje za sada nepoznanica: kao i mnogo puta do sada nije bilo odgovora na važna pitanja vezana za njegovu nadležnost. Hoće li će Ministarstvo prosvete uopšte stvarno pokušati da zaviri na časove veronauke? Ili će crkva koja je još od Miloševićevog vakta osetila TREĆI PROGRAM RADIJA U ZEMLJAMA TRANZICIJE PIŠE: BORA ĆOSIĆ Ne znam ko je prvi pokrenuo „treći program“ u nekoj radio stanici, ali taj je morao u sebi imati nešto otpadničko, disidentsko. Nekako iznebuha dolazi ovo izdvajanje, kao kada jedna pokrajina želi da se ocepi od matične zemlje; tako ovaj mali segment u rasporedu radiofonije postaje jedan Belfast njegov. Radio, sam po sebi oblast je prilično začarana, vidovito carstvo slepih, gledanje mimo očiju, silinom onog što je samo čujno. Ali, misliti „trečeprogramski“ znači imati na umu dalju, dragocenu separiranost, tankoćutnu osobenost, drugojačiji način mišljenja i poimanja. Ovom ne samo što pripada klasična i klasično avangardna muzika, onamo čuje se glas filosofa i pesnika, čak i onih „izvan“, katkad autsajdera. Time se lagano stvara jedan fond auditivnog drugojaštva, tamo moj sluh može dotaći to što drugde ne. Kako tek ovo izgleda na rahlom tlu zemalja u tranziciji, onih koje još uvek ne znaju gde su ni šta su! Tako sam proteklog avgusta u svojoj, – ionako istarskoj i rovinjskoj izdvojenosti – bio okružen ovom zvučnom kulisom, Trećeg programa Zagrebačkog radija, kao da sam usred ove Hrvatske imao jednu drugu koja mi je šaputala svoje zamisli, muziku neke sopstvene sfere. Pomišljao sam onda da prisustvujem nečemu sasvim nerealnom, neopstojnom, skoro veštačkom. Jer slušam Dariusa Milhauda, Derridu i Waltera Benjamina, u zemlji vrlo profane svakodnevne problematike, srednje siromašnoj i još uvek prilično neurednoj, po mnogo čemu. Kao da je taj neveliki segment hrvatske radiofonije uspostavio
41 helsinška povelja januar – februar 2010 Obrazovanje mladih da dolazi njeno vreme, nastaviti po starom: naučila je naša crkva kako da od političara naplaćuje svoje usluge, a kako su izbori malo-malo, eto idealnih prilika za to. Postoktobarski pokušaj reforme obrazovanja radikalno je presečen kada je Vojislav Koštunica imenovao za ministra obrazovanja profesorku dr Ljiljanu Čolić na mesto ministra prosvete. Uostalom, vlada Vojislava Koštunice se isključivo bavila poništavnjem, zaustavljanjem, ukidanjem svega što je uradila ili započela Đinđićeva vlada (a nakratko nastavila i Živkovićeva). Efekat mandata (doduše skraćenog) ministarke Ljiljane Čolić bio je šteta nesagledivih razmera i mogao bi se sažeti u parolu “menjamo novo za staro “. Ova, po zlu upamćena ministarka je poput najbigotnijih kreacionista pokušala da iz škole izbaci Darvina, ali i strane jezike od prvog razreda osnovne, kao i kompjutere čije, valjda, sablasno dejstvo deluje na „razdetinjenje deteta i raščovenje čoveka“, a sve u cilju „evropeizacije srpskog obrazovanja“ i „na uštrb naše tradicionalne škole“ kako su poručivali oni poznati glasovi iz Francuske 7. U školstvu je usledio veliki darmar, radikalni povratak u tradicionalizam, začinjen neizebežnim tranzicijskim strahovima. Naslednik gospodje Čolić, još jedan provereni kadar DSS Zoran Lončar, ostaće zapamćen po tome što se nije mešao u svoj resor, ali je kao vergl ponavljao parole o „širenju istine o Kosovu“. Dr Zoran Lončar, ostaće zapamćen i kao „ministar za prosvetu i Metohiju“, ali i kao jedan od onih koji su stekli ogroman kapital „rešavanjem kosovskog pitanja“: svoju imovinu je, kako tvrde mnogi mediji, uvećao 50 puta, spominju se i konflikt interesa, ali i ogromni dupleks prekoputa Gradske skupštine u Beogradu! Ne iznenađuje da se našao u prvoj ligi 11 ministara protiv kojih su nadležni podneli prekršajne prijave. U tom društvu je i sadašnji ministar prosvete. Inače, ministar Žarko Obradović je najviše skrenuo pažnju posetom dalekoj Kubi na koju je otišao sa povećom delegacijom, ali je, na pitanje novinara šta je bila svrha putovanja odgovorio: „Mogao bih da vam kažem , ali neću!“ Dobro bi bilo da šifra „Kosovo“ ne bude izgovor za sve vrste velikih promašaja koji se odvijaju pred našim očima. Ključni problem Srbije je već decenijama, pa i vekovima, u njenoj neostvarenoj modernizaciji. I današnja situacija na svim nivoima obrazovanja samo je još jedna potvrda poznate teze da su srpski intelektualci neuspešni reformisti. jedan drugostepeni prostor, nekakvu paralelnu akciju stvarnosti, koje uvek ima i ovakve i onakve. Ništa onde nije kao što inače „jeste“, ispostavlja se načinom Trećeg programa jedna artificijelna, skoro „lažna“ slika, ali kako dragoceno lažna! Jer malo šta ima čovek od jeftine, takodje izmišljene optimističke obrazine onog što ga po našim tranzicijskim zemljama okružuje. Nisu to nikakva Potemkinova sela trećeprogramska, smatram da se u ovom pre ogleda nekakav princip nade i jedan pozitivan projekat. Mislim zatim, kako to nije nikakav posebno hrvatski slučaj, ovo svakako postoji i u Bugarskoj, Rumuniji, Ukrajini, ko zna gde sve ne. Svuda se konstruiše ta zvučna ograda koja, čini se kao nekakav azil, malo ostrvo spokoja, makar samo za blagodet uha. Jer možemo gledati oko sebe koješta lošeg, sav društveni mehanizam treperi od silne uznemirenosti i nesigurnosti, a onda onih nekoliko spokojnih glasova i ta staložena ruka muzičkog tehničara donosi nam ovo drugo okolje i neko sasvim drugojačije vreme. Tako mogu biti sretan da sam boravio u izdvojenosti koja, moguće, liči na košticu iz čije sažetosti treba da izraste drvo nekakve pametnije civilizacije. Šta ako mimo sveg pesimizma koji me obuhvata ovih godina pred mnogobrojnim ljudskim teškoćama ipak moguća je jedna preinaka, neka preobuka sveta u njegov trećeprogramski oblik, u ono što se za renesanse smatralo kvintesencijom? Ta „peta esencija“ života nije zapravo sadržala ništa od tog života, doslovnog, raspoređenog u svoje četiri četvrtine, jer ova, proglašena petom, budući sukus svih stvari, te stvari prikazivala je na jedan potpuno nov način, kakvog u stvarnosti zapravo nema. Možda je reč o nekakvoj Trećoj internacionali radiofonije, ona vrsta prevratničkog udara koji pokušava da preobrati sav postojeći ljudski postroj, ma kako neizbežno to, kao u svakoj revoluciji, neučinkovito se završilo.
Page 1 and 2: Helsinška povelja Glasilo broj 135
Page 3 and 4: 3 helsinška povelja januar - febru
Page 11 and 12: 11 helsinška povelja januar - febr
Page 39: 39 helsinška povelja januar - febr

HelsinÅ¡ka povelja 135-136, januar-februar 2010.

You also want an ePaper? Increase the reach of your titles

Delete template?

Save as template?