Helsinška povelja 135-136, januar-februar 2010.

56
helsinška povelja
januar – februar 2010
Umesto eseja
možete gledati i sa obale, dok se brod lagano kreće, a
prizori se smenjuju, kao i sam život. Mi smo zato delatnici
i skakači preko ambisa. Ali, odakle dolaze „razlozi“
i šta uopšte znamo o njima? To je osnovno Bartovo
pitanje. Za život, ili samoubistvo. Jer, ako „razloga“
nema, život je besmislen, kao i samoubistvo. To je epilog
Bartove dugogodišnje „Istrage“. Epilog bez epiloga!
Zašto se Tod Endrz predomislio, jednog junskog
dana, 20. ili 21. juna 1937? Ovo pitanje je osnova Bartove
naracije u „Operi na vodi“. Zašto je promenio odluku
da se ubije baš tog dana? Nisam siguran da Bart opisuje
samo ovaj dan u životu Toda Endruza, jer je rekonstrukcija
tog dana u samom romanu u osnovi beskonačna,
pošto su naši „razlozi“, kao i komunikacija –
nedokučivi. Gde se nalaze naši „razlozi“? Unutra ili spolja?
Da li je Bart eksternalist ili internalist u pogledu
našeg znanja? Nema konačnog izveštaja o tome. Da li
je Bartova „Opera na vodi“ postmoderni komentar Džojsovog
„Uliksa“? Da li je Tom – Hamlet koga „svest pravi
strašljivcem“, ili je njegova istraga beskonačna, jer
„razlozi“ ne postoje i sve je besmisleno, kako na jednom
mestu zaključuje Bart.
Koje su posledice ove „filozofije“, kako je naziva
sam Bart? Ako je naše „znanje“ opravdano verovanje,
ipak je lakše verovati, nego znati, kako je to gotovo
usput zapisao savremeni američki filozof Fred Drecke.
Ovu komparaciju sam pronašao u upravo objavljenom
ogledu našeg analitičara Živana Lazovića
sa karaterističnim pitanjem u naslovu knjige: „Da je
opravdanje u glavi?“
Ali Bart nije filozof nego pisac, a po mom mišljenju,
u književnosti se ipak može naći nešto više nego
u filozofiji, bilo kog usmerenja da je sama filozofija.
Ipak, razmislimo: da li su naši „razlozi“ jedino u glavi,
ili nisu? I gde se, uopšte, mogu naći naši „ razlozi“,
koji naravno nisu stolice, što je samo još jedna otežavajuća
kolnost, pored drugih otežavajućih okolnosti?
Vi znate da sam ja, u jednoj fazi svog mišljenja,
bio neko vreme na poziciji tzv. novog nihilizma, čije je
popreklo bilo u samom jeziku i njegovim tvorevinama.
Da li je Bart „novi nihilist“? Mislim da on ima u
vidu potpuni nihilizam tela, bolesnog tela, a ne samo
glave. U tom smislu njegovo „telo“ je doista delezovsko
„telo bez organa“. Da li je „Opera“ pohvala „znanju“
ili „verovanju“? Ili, smo mi ovi skakači preko
ambisa? Pitanje je da li se može delati, ili živeti bez
znanja i vere? Ili, znanja, ili vere?
Mislim da je Tod Endruz vremenom postao nemoguća
spodoba: eksternalistički skeptik! Ili čovek bez
tela. Zar ga lekar nije pitao upravo to: „Gde je nestalo
telo?“ Zato bi bilo idealno, piše Bart, pošto je Tod promenio
odluku, tog 20. ili 21. juna, „da se nova filozofska
pozicija, poput novog čamca pusti da odleži dan-dva u
pristaništu, da joj se spojevi zategnu pre nego što se
stavi u bilo kakvu zahtevnu upotrebu“.
Ali, nije bilo vremena za njegov , kao što sam rekao,
„ telesni nihilizam“, koji ću pokušati da objasnim i pored
onog ambisa, o kome sam govorio. Izgleda da Bartova
poslednja premisa nije: „Nema krajnjeg razloga za život
(niti za samoubistvo)“, nego ona koja je na njegovoj
tablici, ili kanonu, ustvari, predposlednja: „Život je delovanje.
Nema krajnjeg razloga za delovanje“.
Ova inverzija je, rekao bih, čak lukava inverzija
temelj ili „razlog“ Bartove „nove filozofije“. Kao da se
„razlozi vraćaju i kada ih dekarativno i pompezno odbacujemo
i negiramo, kao što to radi Bart. Hoću da kažem
da se ponašanje Toda Endrusa, koje po svojim posledicama
nije samo cinično nego i opasno, ne može objasniti
bez premise koja glasi: „Nema krajnjeg razloga za
delovanje.“
Jer, Tod je, prema Bartu, najpre hteo da ceo brod
digne u vazduh, zajedno sa pola Merilenda koji se
našao u publici, bilo je tu i dece, i njegovi prijatelji
Harisonovi, i usput i sam nastrada, ali je „omanuo“.
Iz naših proračuna i „odluka“ slučaj se ne može
isključiti.
Evo, na koji način Bart govori o tome u svojoj
parentezi, pokazujući i na taj način da mu i nije stalo
do bilo kakvih objašnjenja, ako mu se može verovati,
a mislim da može, kao i bilo kom piscu ili filozofu,
svejedno. Videćemo da li su umetnici iskreniji, ali o
tome na samom kraju ove ogromne, očajne samoće.
Da li je ona uz sve drugo i umirujuća, to ćemo videti
na samom kraju, pošto je mir ono čemu svi težimo.
Sada mi pada na pamet, kao da mi je plak krenuo,
da je možda osnovna Bartova namera da izbriše
razliku između nas i životinja, ali ja ne znam čija
je samoća veća a mir manji. Jer, Tod Endruz je ubio
nemačkog vojnika u rovu i to posle ogromne empatije
koju je pre toga osetio za njega. Zaista neobično.
Njegov prvi snošaj bio je propraćen urnebesnim
smehom, što isto tako nije uobičajeno ponašanje.
Dakle, Endruz je čudak koji nastoji da nas uveri da
deluje normalno. Ili, da živi bez razloga, jer se ambis
koji nas deli od činjenica i drugih ljudi ne može preskočiti.
Ljudi su, baš kao i životinje, besmisleni skakači
i delatnici. Oni sugeriše Bart – ljube, ili se pare
bez razloga, baš kao što se i ubijaju bez razloga,
pošto „razlozi“ za delovanje i život ne postoje.