HelsinÅ¡ka povelja 135-136, januar-februar 2010.

More documents

Recommendations

Info

50 helsinška povelja januar – februar 2010 Kikinda: godina nezaposlenog tigra PIŠE: GORDANA PRENUVIĆ FIJAT Povelja na licu mesta Sezona praznika je definitivno prošla, evo smo ispratili (kako ko) i Sv. Trifuna/ Sv. Valentina 14. februara, i Dan državnosti 15. februara, i sad se valja suočiti sa ostacima jedne vrlo opake zime koja i dalje ujeda, a takodje i sa ogromnim računima za grejanje. Tokom zimskih meseci bilo je ponekad upravo zastrašujuće hladno, padavina mnogo, u jednom trenutku ledena kiša, obilna kao usred leta, rasturila je mnoge krovove u Kikindi i izazvala poledicu sa posledicama u vidu raznih povreda, a svi su se čudom čudili koliki računi za grejanje i struju su im prispeli u poštanske sandučiće. Slavile su se slave i praznici, jelo se i pilo kao što je red, posle su dugovi došli na naplatu kao i svaki račun koji je pravljen bez krčmara. Preterivalo se sa hranom i pićem kako je već običaj, ali sad će i veliki uskršnji post, koji ove godine pada u isti dan za pravoslavce i katolike, pa će opet da se preteruje, ovog puta u pričama o korisnosti posta. Interesantan se običaj zapaža u Kikindi, ljudi u vreme posta jedu kao i obično, što znači – mnogo svinjetine, ali svi izjavljuju, pitao ih neko ili ne, da poste. Osoba, na primer, u društvu jede sendvič sa slaninom ili kobasicom, a ljudima oko sebe govori „znate, ja postim“. Nešto nije u redu: ili naprečac preobraćeni veliki vernici ne znaju šta je post, ili ne znaju šta rade. Svaka sličnost sa „velikom politikom“ koju sprovode državni vrhovi verovatno je slučajna. Grad kao da žmirka od hladnoće; još se stanovništvo nije naviklo na beli šengen i radosti putovanja po svetu. Malobrojni su Kikinđani koji su prešli granicu od 19. decembra 2009. godine, kad je nevidljivi ali čvrsti zid konačno pao. Malo je komentara nove situacije, u kojoj će bar poneki biti u prilici da odu u drugu državu na rad ili u posetu. Na dnevnom redu svakog razgovora posle „kako ste“ nalaze se siromaštvo, skupoća, nezaposlenost, a u društvu takvih tema novosti i reforme izazivaju više podozrenja i kritike nego izraza stvarnog olakšanja ili zadovoljstva. Kikinđani za sada velikom brzinom prave nove pasoše, a u ponudi turističkih organizacija stidljivo se pojavljuju „povoljna“ putovanja. Koliko su zaista povoljna za ljude u gradu i selima jedne prilično osiromašene opštine, pokazaće već prvi topliji dani. Reforma pravosuđa razumljivo nije mogla zaobići ni Kikindu, pa je i u malenom sudu ovdašnjem petoro sudija ostalo bez sudijske funkcije. Među njima, kakva slučajnost, osoba koja je sudila i u mom predmetu, kad sam, onomad, proletos, ostala bez posla, a i bez otpremnine, pa sam, kao ozbiljna građanka koja neguje poverenje u institucije, presavila tabak, priložila potrebnu dokumentaciju i pripremila se da čekam prvo ročište. U međuvremenu je firma potpuno propala, gazde se ne javljaju, ne javlja se ni sud, ma ni jednom plavom kovertom, a kamoli pozivom na ročište i evo, sad i sudija više nije sudija, nego je moj predmet prosleđen, ako je prosleđen, drugom sudiji, pa će sad on ili ona da pogleda i zakaže, ako zakaže, termin za susret dužnika i poverilaca... Nešto sam skeptična, imam loših iskustava sa pravosudnim instancama, a i dalje nemam ni amneziju, tako da uopšte nisam bezbrižna, naročito otkako sam saznala i taj podatak, da je „najstariji“ predmet u našem sudu jedna parnična tužba koja uskoro puni 26 godina. Dva srodnika, stariji ljudi, nasledili su skromnu prizemnu kuću u kikindskoj Ulici Đure Jakšića, nedaleko od gradske bolnice, posle smrti zajedničke dalje rođake. Jedan od naslednika nije bio zadovoljan kako se završila ostavinska rasprava i podneo je tužbu. Ređala su se ročišta, menjali se advokati, a u međuvremenu umrli su tužilac i tuženi i njihovi naslednici, tako da sad unučad i praunučad vode spor koji je s godinama i sudskim troškovima dostigao i prestigao vrednost pomenute kuće. U osnovi, sasvim jednostavan predmet vukao se po sudu 26 godina, debljao se sa svakim priloženim papirom tako da sad više liči na „Rat i mir“ nego na sudski predmet, nasleđivale su ga mlade sudije od penzionisanih kolega i koleginica, ostavljale su ga u amanet mlađima generacije starijih sudija odlazeći u penziju. Možda će se neko od novih sudija prihvatiti upravo ovog vrućeg krompira, ali, ne mora da znači. Za sada ne postoji efikasan mehanizam koji bi naterao institucije da predmete nas malih ljudi
51 helsinška povelja januar – februar 2010 Povelja na licu mesta rešavaju u razumnim rokovima, to jest, pre nego što izumremo. Koliko se samo potraživanja ovako vuklo i povlačilo pred sudom ili nekom drugom institucijom, dok su ljudi kojima je od okončanja postupka zavisilo zdravlje, posao, život, imovina i miran san, čekali. Mnogi nisu dočekali, bukvalno, bez patetike: umrli su dok su dočekali svoje pravo, ili papir na kome piše da nemaju pravo. U doba Miloševića, barem smo se nadali da ćemo dočekati društvo u kome su institucije hitre i efikasne kad su u pitanju potrebe nas običnih građana. Od tada se dogodilo mnogo toga, bilo je i dobrih stvari, naročito na privatnom planu, ali cilj kome smo težili, o kome smo raspravljali s oduševljenjem kakvo su, verujem, negovali učenici grčkih filozofa, ostao je na pristojnoj udaljenosti, bar ako se gleda iz aspekta ondašnjeg oduševljenja i sadašnjih podataka. U Kikindi radi respektabilan broj kineskih radnji, iako još nikakvom statistikom nije utvrđen broj sugrađana Kineza. Za sada, samo jedan mladi Kinez pohađa osnovnu školu u Kikindi; njegovi sunarodnici na školovanje idu u domovinu. Do sada, bilo je tri pokušaja da se ovde otvori restoran s kineskom hranom. Sva tri su propala u rekordnom roku, iako je hrana bila dobra, ambijent prijatan, a cene ništa veće nego u ostalim lokalima. Jednostavno, ovdašnje stanovništvo izuzetno teško prihvata nove obrasce u ishrani – kao i u svemu ostalom. Kad mladi Kikinđani odu na studije u Beograd ili Novi Sad, jasno je da tamo, sa svojim vršnjacima, otkrivaju i čari kineske hrane, ali, u Kikindi – takve novosti ne prolaze. Sugrađani Kinezi dočekali su kinesku Novu godinu, i, prema njihovim rečima, a i prema podacima iz raspoloživih medija, ušli smo u godinu tigra. U Kikindi, ova godina bi mogla da se zove „godina nezaposlenog tigra“, jer se za samo tri nedelje broj novonezaposlenih na evidenciji Zavoda za tržište rada povećao za oko 150 imena – to su oni koji su samo u januaru ostali bez posla, a prijavili su se Zavodu u roku od 15 dana kako bi ostvarili svoja prava za slučaj nezaposlenosti. Slučaj je poprimio razmere elementarne nepogode i skoro da nema kuće koju nije zacrnio. „Svaki drugi penzioner mi kaže ‘daj da podignem ono malo što imam, ne rade mi deca’, svedoči službenica na šalteru banke u Mikronaselju, kikindskom naselju „velikih spavaonica“ sagrađenih u finansijski stabilnijim vremenima, u kome živi velika koncentracija kikindske penzionerske populacije. Sve više porodica opstaje od babine ili dedine penzije, koja, koliko god mala bila, ipak predstavlja redovan prihod. Katica Šugić (73) spada u ovu priču: njena penzija je 11.000 dinara, a njena kćer i dvoje odraslih unučadi ne rade. Ćerka je pre deset godina dobila otkaz iz prestižne firme, od čega se do danas nije oporavila. Unuk je završio za molera – bar za njih ima posla, reklo bi se – ali je tek po završetku trogodišnjeg školovanja u srednjoj školi za radnička zanimanja ustanovio da je alergičan na većinu poznatih boja koje se u njegovom poslu koriste! Unuka studira na Višoj školi stukovnih studija za obrazovanje vaspitača, u opštini gde je već decenijama natalitet manji od broja umrlih i nema novih radnih mesta za vaspitačice i otvaranja novih vrtića, osim ako bi država donela neki propis prema kome vaspitačica u vrtiću brine o samo jednom detetu. Zašto devojke studiraju struku u kojoj su šanse za zaposlenje ravne čudu? Zašto momci završavaju škole za zanimanje koje ne mogu da rade? Zar to nije arčenje vremena i roditeljskih prihoda, ulaganje bez perspektive, u vremenu kad na ulaganja mora itekako da se pazi? Momci još mogu da fizikališu, ili da se negde smeste kao obezbeđenje, a devojkama ostaje udaja kao poslednja šansa za rešenje ekonomskih problema – ali dok se to ne dogodi, baka otvara neku vrstu ordinacije za naivne, predstavljajući se kao vidovita proročica. Gleda u kafu i karte, skida negativnu energiju, rešava ljubavne jade, pomaže bračnim parovima bez dece da dođu do potomstva, razrešava najteže sudske sporove, veša i skida. Reč je, inače, o ženi sa nezavršenom osnovnom školom i osrednjeg zdravlja, koja je radni vek provela na fizičkim poslovima, definitvno bez ikakvih parapsiholoških ili drugih sposobnosti, ali tako samouverena, da žrtava ne manjka. Dolaze žene, od srednjoškolki do sedih starica, poveravaju se, a takodje i ostavljaju novac, hranu, preparate za kućnu higijenu, već šta „terapeutkinja“ zatraži, sve u nadi da će bolesni ozdraviti, da će očekivani prihodi stići, da će se čudo desiti, da će se u njihovom životu nešto promeniti, jer baka ume tako lepo da priča i tako dobro da obrazloži sve što je „klijentkinje“ pitaju. Dolaze čak i muškarci, i oni bi da „skinu čini“, da im krene u poslu, da se najzad ožene ili zaposle. Sve je ovo prevara, reći će svesna osoba koja ne veruje u magiju; ali, prevara dobrodošla da penzionerka s malom penzijom plati račune i ima šta da jede celog meseca – što od penzije, jasna stvar, ne bi mogla – a takodje i da kupi unuci zlato, a unuku kožnu jaknu vrednu 10.000 dinara. E,
Page 1 and 2: Helsinška povelja Glasilo broj 135
Page 3 and 4: 3 helsinška povelja januar - febru
Page 11 and 12: 11 helsinška povelja januar - febr
Page 49: 49 helsinška povelja januar - febr

HelsinÅ¡ka povelja 135-136, januar-februar 2010.

You also want an ePaper? Increase the reach of your titles

Delete template?

Save as template?