HelsinÅ¡ka povelja 135-136, januar-februar 2010.

More documents

Recommendations

Info

36 helsinška povelja januar – februar 2010 Nova strategija srpskog nacionalizma Iskustvo albanskog nacionalizma, a naročito njegovo oslanjanje na Zapad, dobro je proučeno od srpskog nacionalizma. Zaključeno je da treba potpuno promeniti priču i da, umesto ratničkog optimizma i prepotentnosti sa kojima se krenulo u rat za stvaranje Velike Srbije, praćenih uveravanjem da Zapad voli pobednike i da će teritorijalno osvajanje prihvatiti kao fait accompli, sada treba igrati ulogu žrtve i nekoga ko je nepravedno i neprimereno kažnjen. Zapadu, kod koga je već postojalo izvesno osećanje nelagodnosti zbog NATO intervencije, treba stalno ponavljati tezu da Srbi nisu krivi za raspad Jugoslavije i za ratove, da su to bili građanski ratovi u kojima su svi podjednako učestvovali, naročito Srbija i Hrvatska, te da nema osnova da samo Srbija bude kažnjavana i samo njeni predstavnici izvodjeni pred Haški tribunal, a Hrvatska, koja je jednako ili više kriva od Srbije, da bude nagrađivana. Nova taktika srpskog nacionalizma imala je prilično uspeha u Evropskoj uniji, naročito u onim krugovima koji su u procesu raspada Jugoslavije i tokom ratnih zbivanja tesno sarađivali sa srpskim nacionalizmom. Naime, u tom vremenu, inače vremenu dramatičnog osiromašenja srpskog naroda, srpski nacionalizam je uložio ogromna finansijska sredstva za stvaranje lobija u zemljama Zapada, pri čemu je najviše uspeha imao u Italiji. Ironijom sudbine, na pozicijama podrške srpskom nacionalizmu u Italiji našli su se zajedno ljuti protivnici: neofašisti i ortodoksni komunisti. Komunisti su bili zavedeni pričom Miloševića i SPS, da su oni autentična levica koja brani socijalizam i Jugoslaviju i koja je zato u sukobu sa ustaškom Hrvatskom koja ruši i socijalizam i Jugoslaviju. Neofašisti su, osim idejne podudarnosti sa srpskim nacionalizmom, bili privučeni i njegovim obećanjem da će, stvaranjem Velike Srbije, Italiji biti vraćeni Zadar, Istra i Rijeka, jer, kako je govorio Milan Martić, „Zadar je suviše lep grad da bi pripao Hrvatskoj“. Naravno, u ovoj lobističkoj aktivnosti posebno mesto je imala Slovenija jer je između nje i Srbije postignut dogovor o razgradnji Jugoslavije, po kome je Srbija priznala Sloveniji pravo na otcepljenje, a Slovenija je priznala pravo srpskom narodu da živi u jednoj državi, koja bi, po logici stvari, nakon otcepljenja Slovenije, bila Velika Srbija. 4 S obzirom da je za srpski nacionalizam od vitalne važnosti da Hrvatsku i Hrvate prati loš imidž, bez čega srpski nacionalizam potpuno 4 Saopštenje za javnost o razgovorima predsednika Slovenije i Srbije Milana Kučana i Slobodana Miloševića, Politika, 25. januara 1991. gubi tlo pod nogama, lobistička aktivnost Slovenije treba da se ispolji upravo na tom planu. Jednom reči, zadatak prosrpskih lobija na Zapadu bio je da se uspostavi neka vrsta spojenih sudova između Srbije i Hrvatske, tako da i kazne i nagrade sa Zapada budu deljene na ravne delove. U sklopu ovog strateškog prestrojavanja postavilo se i pitanje svih pitanja – odnos Srbije prema Evropskoj uniji. Već smo imali prilike da ukažemo 5 da je oko ovog pitanja došlo do ozbiljnih razlika unutar srpskog nacionalizma između ortodoksnih i pragmatičnih nacionalista. Ortodoksni nacionalisti gaje otvoreno neprijateljstvo prema EU, smatraju da bi Srbija u njoj izgubila svoj nacionalni i pravoslavni identitet, da je EU prolazna tvorevina, da će se odnosi snaga u svetu brzo promeniti i omogućiti Srbiji da ostvari svoje istorijske ciljeve, te da stoga ne treba da u Evropu „bezglavo hrlimo“ (Amfilohije Radović), tj. ne treba hrliti u taj „košmar“ (vladika Artemije). Pragmatska struja srpskog nacionalizma ne zagovara ulazak u EU zato što misli da je to dobro, već zato što je nužno, a može biti i korisno. I ona o Evropi misli isto što i ortodoksni nacionalisti, i ona bi radije u savez sa Rusijom i drugim pravoslavnim zemljama, i ona takodje smatra da je ujedinjenje svih Srba i stvaranje Velike Srbije sveti zavet koji se mora ispuniti. Ali, baš zbog toga pragmatska struje postavlja sledeća pitanja: šta će se dogoditi kada u EU uđu Hrvatska, Bosna, Makedonija, Crna Gora, a možda i Kosovo, a Srbija ostane izvan EU? Zar neće na taj način „srpske zemlje“ biti definitivno odvojene od Srbije sa opasnošću da se više nikada ne ujedine? Zar nije onda bolje zajedno sa njima ući u Evropsku uniju, sačuvati veze sa njima i, kada dodje do promene odnosa snaga u svetu, samo proglasiti Veliku Srbiju? U međuvremenu, zašto ne ući u Evropsku uniju i koristiti ekonomske pogodnosti koje ona pruža, uz zadržavanje duhovne i vrednosne distance u odnosu na nju. A da je tako nešto moguće pokazuje primer Grčke, 5 Živan Berisavljević, Eksterna i interna izvorišta neofašizma kao jednog od vidova desnog ekstremizma, u: „Fašizam u savremenosti“, izdavači: Fakultet političkih nauka u Beogradu i Savez antifašista Srbije, Beograd 2009, str. 83.
37 helsinška povelja januar – februar 2010 Nova strategija srpskog nacionalizma pa spoljnopolitički savetnik pragmatske struje srpskog nacionalizma Svetozar Stojanović poziva Srbiju da se u svemu ugleda na Grčku, koja je već gotovo 30 godine u EU, a ništa nije izgubila od svog pravoslavnog i etničkog identiteta. Zaista, za srpski nacionalizam Grčka je izvanredan primer kako se može biti u EU i koristiti obilato njena finansijska sredstva, a istovremeno voditi sopstvena antievropska politika (dominantan uticaj crkve u društvenom životu, nepriznavanje nacionalnih manjina, stalno izazivanje sukoba sa susedima i sl). Dakle, između dve struje nacionalizma nema spora oko cilja, sporno je kako do njega stići. Svi su izgledi da je pragmatska struja srpskog nacionalizma odnela prevagu i da je doneta odluka da Srbija uđe u EU. Da je to tako vidi se i po rascepu koji se dogodio u Srpskoj radikalnoj stranci do koga je došlo upravo na pitanju „za ili protiv EU“. Kada je jednom prevladalo opredeljenje za EU, osnovni problem koji je trebalo rešiti bio je taj da se nađu adekvatni realizatori te odluke. To, naravno, nisu mogli biti ortodoksni nacionalisti, dobro poznati po svom antievropskom stavu, pa je to bio razlog što Koštuničina vlada nije dobila novi mandat, iako je nacionalistički blok u Skupštini imao većinu. Potreban je bio neko ko će čvrsto da stoji na nacionalističkim pozicijama i istovremeno umeti da glumi evropsko opredeljenje, dakle, neko ko će umeti da svoj nacionalizam prikrije, neko ko će, ako je potrebno, znati da se deklariše kao snaga levice, a da u suštini, stoji na pozicijama nacionalistićke desnice; jednom reči, neko ko će umeti vešto da prikriva nacionalističke ciljeve, ali da ih ostvaruje, ko će jedno pričati a drugo raditi, ko će uključiti levi žmigavac a skretati u desno. Idealni izvođači ovakve politike u sadašnjem trenutku nađeni su u Demokratskoj stranci i Socijalističkoj partiji Srbije i njihovim čelnicima. Demokratska stranka, za koju se s pravom kaže da je „nacionalistička partija desnog centra“ 6 , od samog nastanka u doba sveopšte nacionalističke euforije bila je, kao i sve druge stranke tada osnovane, duboko prožeta nacionalizmom i njoj su pristupili ili bili njeni osnivači mnogi ekstremni nacionalisti kao što su Kosta Čavoški, Vojislav Koštunica, Gojko Đogo, Rajko Nogo i drugi. Kratkotrajni pokušaj Zorana Đinđića da ovu 6 „Sadašnje tzv. srpsko višestranačje uglavnom je prividno. Gotovo sve stranke su, bez obzira na retoriku i simboliku, stranke nekakvog „nacionalnog spasa“. Milenko Marković, Srpsko pitanje između mita i stvarnosti, izd. Beogradski krug, Beograd 1997, str. 87. stranku prevede na socijaldemokratske pozicije praktično nije imao efekta, osim što je doveo do izlaska iz stranke nekih ortodoksnih nacionalista. To je ovoj stranci omogućilo da se, u post-Đinđićevom periodu, prikaže kao stranka levog centra patriotske orijentacije, odnosno kao najbolji kandidat za sprovodjenje politike „da, u Evropu, ali ne po cenu žrtvovanja nacionalnih interesa“. To praktično znači, da strateški nacionalni cilj – ujedinjenje svih Srba – ostaje prioritetan, a u Evropu će se ići samo ukoliko to doprinosi ostvarenju tog cilja. Da je nacionalizam dominantno obeležje Demokratske stranke vidi se ne samo po nefleksibilnom stavu u odnosu na Kosovo, kojem čak i deo Srba na Kosovu počinje da okreće leđa, već pre svega po obnovljenom neprijateljstvu prema Hrvatskoj i naročito po sistematskom delovanju na rastakanju Bosne i Hercegovine. Srpski nacionalizam je svestan da je Kosovo definitivno izgubljeno i želi da po svaku cenu taj gubitak nadoknadi pripajanjem Srbiji genocidne tvorevine tzv. Republike Srpske. Za ostvarenje tog zadatka konačno je pronađena prava ličnost u Miloradu Dodiku. Zapravo, Dodik i Tadić nastavljaju politiku gvozdene pesnice svojih prethodnika, ali u svilenoj rukavici. Da je to ista politika vidi se i po licemernim izjavama Tadića i Jeremića da će Srbija prihvatiti sve ono oko čega se dogovore tri naroda u BIH. Istu formulu neprestano je ponavljao i Slobodan Milošević, apelujući na međunarodnu zajednicu da se ne meša u bosanski sukob već da pusti tri naroda da se sami dogovore. Naravno, za razliku od prethodnog perioda, taj se cilj neće ostvarivati ratom i gvozdenom pesnicom, već će ta gvozdena pesnica biti sakrivena u svilenoj rukavici: verbalno će se, po ugledu na albanski nacionalizam, poricati da se želi pripajanje tog entiteta, a praktično će se činiti sve da funkcioniše kao sastavni deo Srbije. Kako će Evropska unija reagovati na ovakve zamisli srpskog nacionalizma, ostaje da se vidi.
Page 1 and 2: Helsinška povelja Glasilo broj 135
Page 3 and 4: 3 helsinška povelja januar - febru
Page 11 and 12: 11 helsinška povelja januar - febr
Page 35: 35 helsinška povelja januar - febr

HelsinÅ¡ka povelja 135-136, januar-februar 2010.

Create successful ePaper yourself

Delete template?

Save as template?