HelsinÅ¡ka povelja 135-136, januar-februar 2010.

More documents

Recommendations

Info

46 helsinška povelja januar – februar 2010 Politička scena sa liderima SNS i NS, Koštunica šalje novog potpredsednika, Nenada Popovića, koji se i ranije zalagao za ujedinjavanje opozicije i nove izbore. Ćutanje samog Koštunice o staro-novom partnerstvu, kao da je veće prema Iliću nego prema Nikoliću. Ilić ga već sada jasno nervira (nema glasače, ništa više značajnije ne donosi DSS a nudi ih Nikoliću), a lider naprednjaka ga i ne juri baš onoliko koliko bi u DSS želeli i koliko je kao drugi čovek radikala, činio. Stvari su jednostavne: Velimir Ilić je u koaliciju sa DSS ušao sa značajno većim glasačkim, a možda i nekim drugim kapitalom, a u međuvremenu to se potrošilo. I otuda ravnodušnost prema Ilićevim zapomaganjima. Kako će se provesti sa naprednjacima, taj film ćemo tek gledati.Kod DSS danas je „kapacitet veći od rejtinga“... „Promene“ Koštunica je zato, upravo kada je video da mu Ilić ne treba i da mu je bolje bez njega (stabilnost rejtinga, sigurica i bez jednog i po procenta NS), odlučio da „počne ispočetka“. Kako? Pa, prevremenom izbornom skupštinom.Glavna tema: izbor predsednika i dr.Kandidat: jedan i jedini po deseti put! Ima li, ustvari, većeg a pravog uspeha? Trebalo bi članstvu, biračima i simpatizerima pokazati da nema. Nema u Srbiji, sigurno.U srpskoj istoriji? Moglo bi se naći, ali tek ako se ona uzme „u kontinuitetu“ više i jedno-partijskog života. Divna stvar je politika u „sabornoj demokratiji“. Izabraše Koštunicu, baš „uoči Sretenja“ tj. dan pre još jedne godišnjice Prvog srpskog ustanka, sadašnjeg dana državnosti i vojske. Kažu da je o tome odlučio lider lično krajem 2009. Malo promešaše potpredsednike, otpade i jedan „mlad, zgodan i perspektivan“...Ali tu je bosansko-rusko-srbijanski bogataš Nenad Popović.Verni finansijer, lobista u Jedinstvenoj Rusiji i instant političar.Kome će se eventualna skrivena ambicija na vreme otkriti.I tako će se Koštuničina nezamenljivost ponovo otkriti: nije dovoljno imati para pa ni talenata da se one ovako ili onako zarade već treba imati „ono nešto“.Onaj pogled pravo u oči Koštuničinih birača iz jeseni 2000. Zato lider DSS, ponovo tvrdi – vreme je za promene. „Put“ i putnici „Kojekude Srbijo?“, odzvanjalo je iz one jaruge i na poslednje Sretenje. Svejedno, Koštunica je samouvereno i na ovoj vanrednoj (i samim tim naglašeno dramatizovanoj) skupštini ponovio svoje mantre, začinjene optužbama da aktuelna vlast jedno radi a drugo govori , da je prevarila narod jer se nudi NATO, sama i bez moljakanja itd. Itd. Koštunica, za razliku od Nikolića i njegovih fanova, ne skuplja potpise, ne muči se, ne smrzava i ne mora da zagleda brojeve ličnih karata, ali i on hoće – vanredne izbore. Zato se i sam izložio neprijatnosti susreta sa svojim vernim članstvom i delegatima.Nije mu bilo lako, videlo se to i na njegovom licu dok je ulazeći u salu odmahivao na pozdrave. Koštunici ne pada na pamet da skuplja potpise – to je za one koji imaju više obožavalaca i tajkuna iza sebe, već predlaže program „Naš put – načela nacionalne politike za budućnost Srbije“. Program će da postane opštepoznat taman kada se ovi Nikolićevi umore od jurenja za potpisima.Tu će oni da ga na brzinu , po jednoj od Šešeljevih metoda brzog učenja, „odrade“, pa da nastave sa glavnom stvari.Da se zna ko su udarnici, a ko... No, šalu na stranu, DSS vanredna skupština usvojila je Deklaraciju o ekonomskoj budućnosti Srbije, a u „Našem putu“, trasira, između ostalog, i spoljnopolitičku budućnost DSS i Srbije, polomivši bar jedan od sadašnja njena četiri stuba.Tu su razne teme koje već po nazivima segmenata „Puta“ ukazuju na ultrakonzervativan, anahron i populistički tekst.Pun opštih mesta iz nacionalne mitologije i biblije populizma i političke demagogije – umnožavanje etnosa, okrenutost sebi, podrška SPC,“obnova tradicionalnih i trajnih vrednosti“, ljubav prema Rusiji sa kojom Srbija, kako se kaže, jedino ima odnose „na zdravim temeljima“, očuvanje Republike Srpske i, naravno, međunarodna promocija i ponuda vojne neutralnosti... Ovaj Koštuničin najnoviji spis „Naš put“, neodoljivo aludira na onaj DOS-ov Ugovor sa građanima koji on beše potpisao.Samo što je taj tekst značajno drugačiji i pokazalo se zahteviji. Jer „Ugovor“ nije ispunjen. „Ugovor“ Koštunici izgleda nije valjao, pa se sada u DSS nastavlja sa traženjem puta. Taj „put“, nemojte sumnjati, Vojislav Koštunica će ponuditi nekome.Ko mu bude u izgled stavio makar onoliko koliko je to jednom ponuđeno i urađeno.Taj se put sada i ovde za njega račva na dve strane. Zato se još ne izjašnjava.Za toliko se Srbija promenila.
47 helsinška povelja januar – februar 2010 Bezbednost u regionu Uzroci srpskog animoziteta prema Stjepanu Mesiću PIŠE: STIPE SIKAVICA Desetak dana tokom januara, na donedavnog hrvatskog predsednika Stjepana Mesića, na kraju njegovog drugog mandata, sručivane su gomile otpadnog materijala u kojima je bilo svega i svačega, od grdnih uvreda i pogrdnih etiketa, preko laži i obmana, sve do teških političkih kvalifikacija i ne manje teških optužbi, među koje je zalutala i tek pokoja pristojna i argumentovana kritika. Dakako, najviše tog šuta izručivao je, što nezavanični, što zvanični Beograd. I, treba reći da se sad bivši hrvatski predsednik sam “podmetnuo” pod te kontejnere tako što je u jednoj prilici, u neformalnom razgovoru izjavio da bi on, u slučaju da Milorad Dodik referendumom sruši Dejtonski sporazum i osamostali Republiku Srpsku, “vojno prekinuo” posavski koridor. Već sutradan, mudro uredništvo zagrebačkog Jutarnjeg lista obelodanilo je tu ne manje mudru misao koja se brzinom munje rasprostrla po regionu. Uzgred rečeno, psovački diskurs prema Mesiću i u ovoj (ne)prilici praktikovao je i neoficijelni Zagreb, pri čemu su na predsednika države (u tom času još glavnog stanara Pantovščaka) najžešće, u horu, graknuli gavrani ustašoidne provenijencije i ostale fašistoidne i nacionalističke ptičurine koje mu ne mogu mnogo šta oprostiti, a ponajpre odlučno nepristajanje da u istu ravan svrsta žrtve Jasenovca i žrtve Blajburga. I još jedna, takodje sporadična opaska: među Mesićeve kritičare i “kritičare” stala je i nekolicina onih za koje se bez znatne doze rizika ne bi moglo kazati ni da su politički nepismeni, ni da su oskudno obavešteni, a niti da su im namere bile ređave. Jednostavno, piscu ovih redaka nisu poznati motivi njihovog oštrog obrušavanja na Mesića. Ali, to je ovde, rekosmo li, še:irelevantno; u fokusu ove priče je animozitet koji je ka hrvatskom eks-predsedniku poput košave duvao (i duva) sa Istoka, a koji ima prilično dugu i bogatu istoriju. Bukvalno, od onog dana kada je Stipe Mesić pre dve decenije pristigao u Beograd da u Predsedništvu, u ono vreme još uvek žive SFRJ zauzme mesto kao legitimni predstavnik Hrvatske, u kraćim ili dužim intervalima, on je bivao veoma pogodna meta na kojoj su svoju verbalnu i pisanu akrobatiku sve vreme usavršavali pismeni, polupismeni i naročito, nepismeni spisatelji i ostali korifeji ovdašnje profesionalno-patriotske provenijencije. Središtem te svekolike jalovine dominirala je nekakva fraza po kojoj je on, Stjepan Mesić, “srušio Jugoslaviju”, jer je, vrativši se iz Beograda u Zagreb, u Saboru slavodobitno uskliknuo: “Izvršio sam zadatak, Jugoslavije više nema!” Izvršenju tog “zadatka” vratićemo se nešto docnije. Da vidimo šta mu se još pripisuje iz domena optužbi i političkih (dis)kvalifikacija (pogrde, uvrede i druge ružnoće spadaju u kulturu beščašća, pa ih u ovom tekstu zaobilazimo). Dakle, u srpskoj se prestonici tvrdi da Stjepan Mesić “opasno udara u ratne bubnjeve”, a da “drugima drži lekcije o miru i bezbednosti”; da “preti vojskom i ratom kao i ratne vodje devedesetih”; da je, u odnosu na srpski nacionalni korpus, učinio “provokativnu posetu Prištini”; da je “pomilovao ratnog zločinca Sinišu Rimca”; da “završava svoju karijeru onako kako je i počeo” (jasna aluzija na Mesićevu “ratnu” retoriku i “ratnu” praksu). I tako redom. Uoči njegovog dolaska u Beograd pre dve decenije, vojni istoričari pod komandom generala Veljka Kadijevića i jurišna pera ondašnjeg vojnog novinarstva, svi u službi srpskog velikodržavlja, a skriveni pod znamenjima jugoslovenstva, domaćoj su javnosti podastrli veliku laž o tome da su stričevi S. Mesića ostavili kosti pod Staljingradom, naravno, kao jurišnici armije Fon Paulusa, feldmaršala velikog Vermahta. Iako je familija Stjepana Mesića bila partizanska ( poznata činjenica), njemu se u “srpskim zemljama” imputira nekakvo ustaško bojovništvo, što je ostala konstanta do dana današnjega. Sve do maja 1991. godine predsednici Predsedništva tadašnje savezne države smenjivali su se istog datuma (15. maja) svake godine prema ustaljenom
Page 1 and 2: Helsinška povelja Glasilo broj 135
Page 3 and 4: 3 helsinška povelja januar - febru
Page 11 and 12: 11 helsinška povelja januar - febr
Page 45: 45 helsinška povelja januar - febr

HelsinÅ¡ka povelja 135-136, januar-februar 2010.

Create successful ePaper yourself

Delete template?

Save as template?